ДРУГОНАГРАЂЕНА ПРИЧА НА КОНКУРСУ „МИЛИВОЈЕ ИЛИЋ“

Objavio: | 04/02/2018

На Дан новинске куће „Реч народа“ 20. јануара проглашени су победници Конкурса за кратку новинску причу који носи име нашег некадашњег колеге новинара, хумористе и књижевника Миливоја Илића. Ове године према једногласној одлуци трочлане комисије, коју су чиниле  новинарке Драгана Деурић, Милена Перишић и Татјана Роквић Стојковић, прву награду завредела је прича „Потказивач“ аутора Стамена Миловановића из Ниша. Друга награда  додељена  је „Причи из предворја подземља“ Бранислава Доцина из Пожаревца, а трећа је такође отишла у Ниш, у руке Душана Мијајловића који је написао „Сенку“. Награђене приче објаљујемо у недељнику „Реч народа“ као и путем нашег сајта.

Приче из предворја подземља

        Аутор: Бранислав Доцин

         И тако ја, пријатељи моји, остадох без посла. Шта ћу, где ћу… Појма немам? Да кренем са својом фирмом… Без динара у џепу, то иде мало теже. Распитивао сам се по граду, не вреди. Посла нема. Нико ништа не ради, кажу, све је стало…

Неко од мојих пријатеља ми је саветовао да отворим погребно предузеће. Каже, смрт је најсигурнија, људи умиру свакодневно. Али и ту је велика конкуренција. Из болнице преузимају покојнике предузећа са којима имају дугогодишњу сарадњу. За мене не би било места ни за паркинг испред болничке капеле. Шта је, ту је. Нисам се обесхрабрио, поштено и достојанствено, одлучио сам да радим овај посао. Имао би и ја своје кориснике. Колико, толико… И кренем у бизнис са једним половним возилом. За почетак није било лоше.

Временом, уз залагање, рад и труд „стао сам на ноге“, фирма је почела да ради боље од очекиваног. Имао сам више посла него што могу да постигнем. Морао сам да запослим једног возача.

Знате, овај мој посао не може да ради баш свако. Морао сам да примим часног и озбиљног човека, који зна да изађе у сусрет свакој муштерији. Ситуација, у којој може да се нађе свако од нас, не дај Боже, изискује и добро познавање психологије. Добро, ја нисам у прилици да запослим психолога, мени је био потребан возач са искуством. И, запослим једног, без сумње, часног човека.

Био сам задовољан његовим радом. Посебно када ујутру дође на посао, тачно на време, беспрекорно одевен у црном оделу, са обавезном краватом.

И ову причу вам причам, управо због њега.

Једног јутра, преузме он покојника из хладњаче и крене у оближње село. То су мучне ситуације, али шта ћеш, такав је посао. Обичај је, када чланови породице сачекају покојника, да оставе отворене капије, како би могло да уђе погребно возило. Мој возач је ушао у село, прошао поред задруге и скренуо у прву улицу лево, као што је и договорено, видео отворену капију и ушао у двориште. Из куће је изашла баба и почела да јауче. Нормално, мој возач је тешио речима: „Без судњег дана се не мре. Ко има века, има и лека. Сви ћемо једног дана на онај свет и они нас тамо чекају…“ Не вреди, баба је и даље запомагала и нарицала. Возач је братски загрлио и увео у кућу, дао јој шећер и воду и изашао да истовари ковчег. У том тренутку, у двориште је ушло возило са страним таблама. Како су видели погребно возило сви су изашли и почели да плачу и наричу: „Мама, зар овако да нас сачекаш?“

Возач се нашао у чуду. Одмах му је било јасно да је погрешио дворишта. Баба је отворила капије, како би несметано ушли њени најближи, који су били на путу из Аустрије према свом родном селу. Мог возача ни у сну није очекивала.

Шта је било после, можете претпоставити.

О аутору…

Бранислав Доцин 

 Бранислав Доцин, пожаревачки новинар и сатиричар, рођен је 28.октобра 1955. године. Кратке хумористичке приче пише од најраније младости. Под инспирацијом своје ћерке Сандре и несебичне помоћи Раше Попова, написао је збирку песама за децу „Распевани маслачци“ 1997. године. Друго издање, под покровитељством Културно просветне заједнице угледало је светлост дана 2005. Објавио је и збирку хумористичко сатиричних прича „Страх да те ухвати“ 2002. године.

               Три године, уз дружење и стручну помоћ Моме Капора, писао је роман „Преко раја до пакла“, аутентичну причу о трагичној судбини двоје људи, зависника од алкохола и дроге. Пре четири године обновио је и покренуо хумористичко-сатирични часопис „Стршљен“ који је забрањен 1962. године.

                Кратке новинске хумористичне приче пише од 1990. Добитник је многобројних награда и признања. Вреди поменути да је његов стил писања карактеристичан и препознатљив, нагони на смех и када пише о трагичним темама.

                Поводом друге награде за кратку новинску приче, Бане Доцин је имао и кратак коментар: -Прва награда Нишлији, трећа награда опет Нишлији, а ја у средини. Да није било вас остадох сам на ветрометини са Нишаве. Хвала на подршци. На овом конкурсу својевремено сам добио прву, сада и другу награду, недостаје ми трећа па да комплетирам свој опус „Реч народа“.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *