2020-09-14T09:05:10+02:00 14. септембра, 2020. 09:05 |

Искористио пружену прилику

Радиши Ранковићу Дили се естрадна срећа осмехнула када је упознао Бору Дугића, који је у њему препознао несвакидашњи таленат и понудио му хит песму „Пружићу ти прилику”. Потписао је ексклузивни уговор са продукцијом грамофонских плоча РТБ, која му је објавила веома успешан албум са поменутом песмом.

То му је омогућило појављивање у музичким емисијама државне телевизије, што је до тада била привилегија одабраних певача ПГП РТС-а Мирослава Илића, Снежане Ђуришић, Мериме Његомир…


                                                        

 ИЗАЗОВИ KАРИЈЕРЕ

      Била је то права прилика за ширу популарност, која је Радишу пре свега обрадовала али и изненадила са силним новим обавезама. Јер, живот му се преко ноћи променио. Уследили су позиви са свих страна, гостовања на радио станицама и у ТВ емисијама. Људи су га до јуче знали само по песмама, а сада је то била прилика да га боље упознају и још више заволе. За нове изазове и већи успех требало је да се живот мења из корена и да се много ризикује. За почетак требало је да напусти сигуран посао у државној служби и да се пресели у Београд, како би се чешће виђао са утицајним естрадним посленицима и био ближи медијима.

        Радиша се дуго премишљао али за толику жртву није био спреман. Прихватио је сарадњу са Бором Дугићем, који му је написао песме за следећу плочу „Ја морам ићи из овог града”, али је наставио је да живи у Бубушинцу код Пожаревца и да наступа у Стигу и Поморављу где је пре тога већ стекао локалну популарност. У то време је већ био међу најтраженијим певачима на богатим стишким свадбама и другим весељима. С времена на време снимио би плочу, како би обрадовао своју верну публику. Знао је напамет преко три хиљаде песама па су га називали певачем с компјутером и глави. Истовремено је радио и као професор у Привредно – економски образовном центру „Жижа Лазаревић” у Пожаревцу.

      У то време у Стигу најпопуларнији је био оркестар Гордана Ташића, који је успешно водио менаџер Мића Панић и којем је, на предлог Радише Ранковића Диле, као солиста на фрули прикључен маестро Бора Дугић. Овај музички састав, свој веома високи реноме и своје наступе, подигао је на још виши ниво. Бора Дугић је са оркестром Гордана Ташића наступао пуних пет година. Због бројних обавеза то се временом проредило, а затим је и сасвим престало јер је Радиша Ранковић све више сарађивао и са другим оркестрима. Почетком 1995. године започео је сарадњу са оркестром Љупчета Пантића Жоке, који је највећу популарност стекао у тандему са хармоникашем Момом Симићем и солистом Бокијем Милошевићем.

НИЈЕ ЛАKО ИЗГУБИТИ ЉУБАВ

       По наговору колега, највише захваљујући хрмоникашу Жељку Арсићу, шефу оркестра „Панорама” са којим је већ наступао, а због моралне обавезе према својој верној публици, Радиша Ранковић одлучио је да настави тамо где је стао. Међу новим песмама ће се свакако наћи и песма „Није лако изгубити љубав”, коју је сам компоновао, а  посветио је недавно преминулој супрузи Гордани.

         -Ако се заврши ово са корона вирусом до краја године, планирам да снимим још неколико нових песама. Kонтактираћу композиторе и одабраћу песме које ми одговарају по стилу и мом сензибилитету. Нећу јурити хитове већ ћу пажљиво одабирати. 

          Радишу је посебно обрадовао Жељков позив да у студију „Панорама” отпева уживо старе хитове из златног доба народне музике, како би те песме биле сачуване на носачима звука.

                                                   СKРОМНОСТ НИЈЕ ВРЛИНА

      Радишу Ранковића Дилу колеге веома цене и кажу да је оличење скромности и квалитета, јер да није тако постигао би много већу популарност. Замерају му што није желео медијски да се експонира, мада је он врло добро знао да је то на естради неопходност, поготово последњих десетак година када се свакодневно појављује безброј певача.     

      -Нека се сликају млађи, говорио је. Мени је најважније да имам добру песму, да је добро отпевам, а публика ће је временом препознати.

       На наше питање да ли је можда пропустио прилику да буде велика звезда народне музике, лаконски је одговорио:

       -Истина је да је песма „Пружићу ти прилику” била велики хит и временом постала моја лична карта, али ја већу популарност од ове коју имам, нисам желео. Знам да скромност на естради није врлина и да би други певачи тај тренутак популарности боље искористили. Ја сам срећан што сам снимио много лепих песама које ћу оставити српском народу, а популарност је и онако пролазна, каже Радиша.

         Рођен је 21. октобра 1953. године у Бубушинцу код Пожаревца. Музички ген је наследио од родитеља, мајке Радице и оца Светислава који су изванредно певали али нису избрали да им музика буде занимање. Рано је почео да пева на сеоским приредбама, где су га приметили из пожаревачког Дома омладине и ангажовали за солисту Градског ансамбла народних песама и игара. 

                                                      ПЕСМЕ ЗА СВА ВРЕМЕНА

          Прву плочу са песмама „Ја сам момак враголан” и „Тамо на извору” снимио је давне 1979. године, а онда је уследио сусрет и сарадња са Бором Дугићем. Поред песме „Пружићу ти прилику” публика је веома добро прихватила и песме „Испијмо по једну чашу”, „Зима дошла, забелео снег”, „Љубавни дани” и две легендарне песме Витомира Животића „Шта ми драга на дар спремаш?” и „Прва љубав заборава нема”.

       После ове веома успеле и тиражне касете и ЦД-а, публика је очекивала више и од њега и од Боре Дугића. Тираже и успех нису поновили али су и те како запамћене песме „Ја морам ићи из овог града”, „Именица са великим словом”, „Љубавни ланци” и „Мала”. Да остане тамо где је желео, да буде веома цењен певач са популарношћу у златној средини, помогле су му и песме са следећих касета и ЦД-а: „Пролећни грех”, „Ти, ти…”, „Живи сине ти поштено”, „Све су жене као пчеле”. Последњи ЦД који је објавио пре десетак година некако му је најдражи, са песмама „Шапни ми на уво”, „Девојачка стена”, „Ми смо срећан пар” и “Тачка на и”. До публике су потпом стигле и песме: „Истина”, „Плава реко, Дунаве”, „Ти си моје слатко вино” и „Данка Градиштанка”.

       Радиша Ранковић је један од ретких певача који је на време мислио на будућност. Знао је да слава неће вечно  трајати и као да је очекивао суморне дане у народној музици. Поред бројних обавеза на естради, није напуштао радно место у државној служби. Предавао је практичну наставу ученицима столарске струке у Привредно – економском образовном центру „Жижа Лазаревић” у Пожаревцу, све до пензионисања. Обожавали су га колеге професори, а посебно ученици, који су волели и још увек слушају његове песме.        

         После смрти супруге Гордане неко време се није појављивао у јавности и није желео да наступа. Повукао се у своју столарску радионицу у Бубушинцу и са великом љубављу, као што је увек и чинио, бави се израдом новог и рестаурацијом стилског и старог намештаја, углавном својим колегама и пријатељима. 

        Радишина кћи Сања и син Саша нису наследили музичке гене од оца, али обожавају његове песме и подржавају га у намери да и даље пева и снима. Основали су своје породице и Радиша је поносан на четворо унучади које су му подарили и који су му највећа радост. Сањина кћи Јелена и син Никола, као и Сашина кћи Марина и син Милан имају још времена да покажу да ли су и у којој мери наследили музичке гене од познатог деде.