СЕЋАЊА ВОЈИСЛАВА ЖИВКОВИЋА
Вест о смрти Иве Андрића 13. марта 1975. године изненадила је и растужила све оне који су га упознали кроз његова бројна књижевна дела, а посебно оне који су га и лично познавали. Један од њих је и Војислав Живковић, познати пожаревачки судија, заљубљеник у писану реч, човек који се трудио да све важно у ближој и даљој историји пожаревачког краја сачува од заборава за будуће генерације. На одлазак нобеловца Иве Андрића, већ у броју од 21. марта 1975. године, Живковић се у „Реч народа“ огласио текстом о својим сећањима на посете великог књижевника Пожаревцу.
Град Пожаревац је Андрићевом смрћу изгубио искреног пријатеља. Овом приликом говорићу о двема његовим посетама Пожаревцу.
Крајем децембра 1953. и с пролећа 1954. године као председник Народног универзитета предузео сам, по овлашћењу Управе, кораке да организујемо једно књижевно вече на којем би учествовали наши најпознатији књижевници међу којима и Иво Андрић. На ово књижевно вече у сали Народног позоришта 16. априла дошли су, поред Андрића, Десанка, Михајло Лалић, Мира Алечковић и Петар Џаџић.
У Књизи предавача и предавања Народног универзитета , тим поводом наведено је: „Било је присутно 457 посетилаца…Све је било како се само пожелети може. Нарочито одломак из једне Андрићеве приповетке о Јеврејину у Сарајеву овога рата…Више од самих дела за све нас значило је то што смо видели и чули наше књижевнике, чија смо дела толико читали, и што смо са њима могли да поразговарамо.“
У књизи утисака Андрић је тада записао: „Задовољан сам што сам видео Пожаревац и упознао другове и њихове напоре на пољу културе и културног развитка, желим искрено успех и напредак. Иво Андрић.“
После одржане приредбе сећам се нашег уласка у хотел Авалу. Улазили смо разговарајућу у препуни и већ задимљени хотел. Одједном приметих да само један од нас и то Андрић, приликом уласка у једну такву средину, скида шешир. Дирнула ме је његова пажња према свету који се ту налазио. Нико други од нас, није се сетио таквог поштовања.
Друга Анрићева посета била је три године касније, тачније 25. септембра 1957. У поменутој Књизи предавача написао сам: „Бата Шукљевић, шофер и ја кренули смо за Београд у 13 часова по Андрћа „лутријским колима“. Стигли смо тачно у уговорено време. Излазећи из кола приметио сам да се завеса на прозору његове собе померила. Кад смо ушли у његов стан већ је био обукао мантил. Значи, чекао нас је. У ауту смо целим путем разговарали. Теме су биле: Кина, Пруст, Босна, улице Москве, рок ен рол, Екс понто, књижевност, Давичо, Рембоу, Шолохов, Диамелу, Десанка, Пожаревац, Миливоје Живановић, руски циркус, цензура филмова, каубоји, награде…Разговора до миле воље. Заиста једна пријатна вожња. Пролазили су километри. Остајала села. Прошло и Смедерево. И ево нас на домаку Пожаревца.“
Предавање „Земља, људи и језик у делима Петра Кочића“ одржано је у Дому ЈНА, а било је присутно 648 слушалаца.
У „Књизи предавања“ записао сам: „Кочић је писац, велики човек и борац. Млад је нестао. Знали смо све понешто о писцу „Давида Штрпца“, па ипак је велико задовољство овладало слушаоцима који су пратили Андрићево тумачење Кочића. Видело се да уметник говори о уметнику. А у мом Дневнику навео сам: Сала је била препуна када је Андрић почео да говори о језику, земљи и људима код Петра Кочића. Пролазили су минути и десетине минута, а тишина је била таква као да никога нема у сали. Заиста дивна пажња према човеку и књижевнику. Ми који десетинама година слушамо разна предавања можемо рећи да се ни једно није пажљивије слушало од овога.
После предавања имали смо вечеру, па опет разговори. Разуме се, у цетру разговора биле су књиге, књижевност и књижевцници, модернизам, реализам, Глигорић и Богдановић, Париз, савремени роман, Крлежа, Српски књижевни гласник, сукоби међу књижевницима…Тек тамо око поноћи „куд који мили моји“.
Андрић је међу Пожаревљанима остао и у четвртак. Ишао је до Костолца и Забеле. Поподне смо га испратили за Београд.
За мене су ово били незаборавни часови проведени у друштву и разговору с Андрићем.
Задовољна је била и друга страна. У „Књизи утисака“ Андрић је записао:
„Са задовољством сам поново видео Пожаревац коме искрено желим сваки, а нарочито културни напредак. 1957. г. Иво Андрић.“
Андрић је једном рекао да постоје две смрти, прва када човек физички умре, а друга онда када престану да га се сећају. Мислим да ће Андрић трајно остати жив, кроз своја дела.
Војислав Живковић