2017-06-22T18:26:22+02:00 22. јуна, 2017. 18:26 |

Изазов даровитости: АНА ВУЧКОВИЋ

Ana VuckovicАна Вучковић је матурирала на друштвено-језичком смеру Пожаревачке гимназије. Током средњошколског периода истакла се изузетним школским успехом тако да је носилац Дипломе „Вук Караџић“. За изузетне способности уобласти српског језика, а што је показала  израдом сценарија за драмске представе, добила је Диплому за српски језик и књижевност. Била је полазник Истраживачке станице Петница у Петнициза област биологије и учесник Државног такмичења из овог предмета, па је носилац Дипломе за биологију. За конструктивно и креативно учешће у школским активностим и пројектима,награђена је Признањем Пожаревачка гимназија.

Себе представља следећим речима:„Желела бих да се оставрим на пољу молекуларне биологије, генетике и еволуционе биологије. Волим бенд Џој дивижн, слике Василија Кандинског, дивергентне људе и волим да причам вицеве који нису смешни“.  Родитељи кажу да је „вредна, одговорна, упорна, своја“.

Њени омиљени предмети су: биологија, хемија и филозофија. Они су за њу изазов „оно што чека да буде откривено“. Свој начин учења приближава нам описом себе: „Трудим се да не сужавам спектар информација који ми је увек доступан, већ покушавам да сваку придошлу информацију на неки начин обрадим. Наравно, понекад је то немогуће. Наука. Фасицинарана сам функционисањем нас самих и свега око нас. Од кваркова до сложенијих јединица“. Најбоље учи када није под притиском и када не учи за оцену него због себе и својих интересовања.

Хоби су јој кактуси, тако да има колекцију којима даје имена по важним историјским личностима.

Очекује да ће се у будућности „бавити науком и бити члан неке истраживачке организације“. Волела би да подстакне још више развој науке у Србији. Сматра да „Србија има преталентоване људе“. Наука, уметност и остале делатности, које поспешују развој особа, њиховог критичког мишљења, ставова, особина, по Анином мишљењу,  не би требало да стагнирају.

                                                                                Живкица Ђорђевић, педагог


„Овај запис ће бити другачији, за оне који су читали све, јер Ана је таква, другачија, конвергенто-дивергентна… заједно са Мином, Сарићем и Ђеком, латерална… она која је превазишла ‘речи које дефинишу’. Термини, чудесни језик, савршен у толико много аспеката, а опет немоћан да опише Ану у свој њеној моћи и бићу… Да ли да поново погледам у бројалице? Ен, ден, доре, дубоко је море… Не, пре ће бити она игра са именима… Ана је Ана, акнем те ја, акалија, ачка, Ана је мачка?

Ана је одувек била своја. Вредна, она која учи, иако не мора, ћудљива понекад, али без било какве срачунатости, иако поседује и оно што ‘приземни’ називају лепотом… А опет, бира прави пут… ако мене питате. Човек који је одавно изабрао да је не дефинишу, афирмишу, просте дефиниције успеха већине. Када говорим о њој, говорим о ономе што је велики Гаврил Стефановић Венцловић испевао у својој песми „Пут“:

Доста и доста таквих има

што широким путем путују свој живот,

ама уска врата и тесни пут је

којино уводи људе у живот,

и мало је који га находе.

Ана је Ана… и то је то… Ни бројалице не помажу. Ана је она која ће једног дана можда испричати праву причу о Опариновом коацервату и повезати ‘Суматру’ Црњанског са оним за чим још увек трагамо, питамо се… Рекох већ, конвергентно-дивергентна…или дивергентно-конвергентна… Она која већ размишља латерално… Чудесна, али и ’осуђена’ на ‘уска врата’ и ‘тесан пут’“.

Весна Милић,

професор српског језика и књижевности,

одељењски старешина