2019-01-08T10:02:13+01:00 8. јануара, 2019. 09:28 |

Љубиша и Јенс повезали Стамницу и Берлин

НЕОБИЧНА ПРИЧА О ПРИЈАТЕЉСТВУ НЕМЦА ИЗ ПРЕДГРАЂА БЕРЛИНА И СРБИНА ИЗ СТАМНИЦЕ

У послератном периоду петровачко село Стамница било је познато, пре свега, по марљивим сточарима и руднику угља. Прошле су деценије и деценије, марљивих сточара је све мање јер ова држава одавно не стимулише сточарство и пољопривреду у целини, па су и некадашња велика стада по бачијама значајно умањена. Рудник је одавно угашен као нерентабилан, па сада на њега подсећа само Фудбалски клуб „Рудар“, који се од ове такмичарске сезоне надмеће са доста успеха у Шумадијско-подунавској зонској лиги. Последњих година ово насеље све је познатије по туристичко-привредној и културној манифестацији  „Бачијада“ и климатским условима за дуг и здрав живот. Захваљујући интернету и друштвеним мрежама, Стамница је од 2011. године ушла и у живот немачке породице Стамниц . У жељи да сазнамо детаље, на позив Љубише Првуловића, одлучили смо се за пут у ово село и за сусрет са његовим немачким пријатељем.

         Црвени „пежо“, пожаревачке регистрације, за чијим воланом седи преводилац за немачки језик, млади пожаревачки банкар Владимир Благојевић, полако  али  сигурно „клизи“ стишком равницом по реконструисаном путу од Пожаревца до Петровца на Млави. На дуплој кривини иза села Лесковац и надалеко познатог ресторана са базеном  „Олимпик “, скрећемо лево у насеље Стамница. То је вероватно јединствено село нa простору Браничевског округа са две месне заједнице:  Стамница и Стамничка река. Пре четири деценије насеље је имало 460 домаћинстава. Период кризе, санкција и економске миграције  учинио је своје, сада у Стамници има 260, углавном старачких домаћинстава. Враћају се пензионери из земаља ЕУ јер знају да тамо нема здраве хране и овакве климе за дуг живот! Село је у подножју простора, који је својевремено и преминули академик др Првослав Марковић са својим истраживачима оценио као идеалан за продужетак живота, јер су ту на тромеђи  општина Петровац на Млави, Кучево и Жагубица  такозване руже ветрова. Пензионери живе од тешко зарађених пензија на Западу, а млађе породице од сточарства и делом ратарства. Мањи број становника запослен је у петровачким јавним предузећима и установама  или  у  Дому  „Др Никола Шуменковић“  у  Стамници.

                                               Повратак  Првуловића у завичај

          Љубиша је претходне вечери дочекао сада већ правог пријатеља из велике Немачке, угостио и у преподневним сатима провео у суботу кроз  садржаје нове, атрактивне бање у Ждрелу. Наши домаћини дочекују нас осмехом, кафом и домаћом ракијом. Док чекамо да упознамо њиховог госта из предграђа Берлина, тече прича о њиховом селу, а потом  и раду у Швајцарској. Гледамо фотосе из претходних година и деценија, Љубиша (1954) се присећа да је својевремено као омладинац по повратку са одслужења војног рока био најмлађи партијски секретар на подручју Региона Смедерево. У више наврата био је делегат у Скупштини општине Петровац на Млави, активиста који је у великој мери допринео да се асвалтирају главни путни правци у Стамници, да се изгради планински пут у дужини од 16 километара, који повезује некадашње салаше и бачије. Својевремено уништен воденим бујицама, пут сада служи за превоз дрва из околних шума.

          „У периоду од 2006. до 2016. био сам на челу Савета месне заједнице. Настојали смо да решимо један број проблема у насељу и верујем да смо успели захваљујући, пре свега, мештанима и њиховој материјалној подршци, али и разумевању руководства Општине и појединих министарстава. Иако смо први асфалт добили још седамдесетих година прошлог века, требало је реновирати и главни путни правац, насипали смо атарске путеве и основали Сабор бачијара у сарадњи са Туристичком организацијом и Скупштином општине. Захваљујући финансијској подршци Министарства културе подигли смо и позорницу на месту одржавања Сабора бачијара. Манифестацију сада организују млађи људи, али је мени част што сам са Радишом Драгојевићем и Радованом Давидовим био иницијатор ове манифестације“, прича Љубиша Првуловић.

          Љубиша и његова супруга Душица провели су радећи у Швајцарској скоро три ипо деценије. Вратили су се у завичај 2013. године као  швајцарски пензионери. Живели су и радили у три насеља. Најпре у граду Гасау, кантон Сен Гален, потом у месту Апендел, а на крају у Биберисту код Берна, кантон Солотурн. Љубиша је почео у фирми која производи столарију, после десет година наставио  у  фабрици  прецизне механике и пластичних цеви, да би пензију дочекао у фабрици папира и амбалаже. Душица је радила најпре у ресторану, затим у фабрици каблова за компјутере и на крају радног стажа у фабрици сатова. Вратили су се у Стамницу да живе мирне пензионерске дане и помогну ћерку Јасмину и њену породицу. Имају три унука, најстарији Ненад студира у Београду, Немања је ученик средње техничке школе у Костолцу, а најмлађи Милош ученик је другог разреда основне школе у Стамници.

          Љубиша је и у Швајцарској био друштвено веома ангажован. Између осталог, играо је активно фудбал у клубу наших радника све до 1984. године. У тој земљи основао је 1997. године Културно-уметничко друштво „Петар Кочи“, које је окупљало наше раднике и земљаке. Као дугогодишњи председник друштва, он је иницирао и бројне хуманитарне акције за наш народ у Србији. Чланови тог друштва били су са простора бивше Југославије, из многих крајева некадашње јединствене државе. Најактивнији били су чланови музичке, фолклорне и драмске секције. Први чланови тог друштва у међувремену су стасали у породичне људе, формирали породице и запослили се на разним пословима. Иако смо се вратили у завичај, прошле године позвани смо на обележавање јубилеја Друштва и том приликом Љубиша је добио најзначајније њихово признање “, каже с поносом Душица Првуловић.

          Њену причу прекидамо јер у просторију улази младолики гост који се представља као Јенс Стамниц (Jens Stamnitz), рођен 1966. године у граду Цитау ( Zittau ), власник брокерске куће на пословима осигурања, берзе и продаје драгоцености. Живи у  Потсдаму, а ради у Берлину. Његова породица води порекло из градића Преслау код Шљонска у Шлезији.

НОВИ „РУДАР“

          У Стамници, веровали или не, од лета 2018. године постоје два фудбалска клуба. Група мештана, незадовољна чињеницом да у зонашу Рудару играју само момци са стране, да у екипи нема ни једног дечака из села, одлучила је да формира  „Рудар 1947“. Иницијатори су били Љубиша Првуловић, Светозар Радуловић и садашњи председник клуба Југослав Стојковић. Тренер је Лале Траиловић из Стамнице. Сви дечаци, осим тројице младих Петровчана, су из села. Резултати у Општинској лиги Петровца нису важни. Најважније је да дечаци из села могу да се друже и наступају за свој клуб.

                                        „Мислио сам да је фатаморгана“

         Све је почело пре осам година, када ми је брат послао електронско писмо са називом и фотосом села Стамница. Нисам знао где се то насеље налази, али сам по имену претпостављао да је у питању Русија или Србија. Претрагом на интернету коначно сам дошао до овог села и констатовао чудну подударност са нашим презименом. Презиме Стамниц је веома ретко у Немачкој и зато се у мени јавила жеља да сазнам више детаља о Стамници. Како је наша фамилија раније живела на простору где је постојало село Стамниц  дорф, желео сам и да упознам ове људе у Србији.

          Када сам 2011. године са колегом и његовом супругом, иначе Албанком, пошао пут Тиране одлучио сам да у повратку ка Немачкој путујем кроз Србију. Прешли смо кроз Косово, па путем ка Нишу и ту се укључили на ауто пут. На мапи сам видео да би требало да скренемо код Велике Плане и то смо учинили. Када смо стигли до Петровца на Млави све је било лакше. Међутим, када смо стигли до сеоске школе и ушли у њено двориште помислио сам у тренутку да је све то фатаморгана. На табли школе лепо је писало име села – Стамница! Био сам изненађен, али и коначно срећан што могу да сазнам ко су ти људи“, прича у даху Јенс Стамниц.

          Пошто у дворишту школе није било никога ко зна немачки језик, домар се досетио да је његов пријатељ Љубиша Првуловић дуго био на западу и да говори тај језик. Истовремено, знао је да је Љубиша председник Савета месне заједнице и да најбоље може гостима из далеке земље да исприча шта их интересује. Тако је и било. Био је то први сусрет Љубише и Јенса. Годину дана касније Јенс је гост Првуловића, боравио је и на Сабору бачијара. Трећи пут Јенс је видео Стамничане 2013. године, а ове јесени дошао је авионом до Сурчина. Тамо је задужио rent-a-car и лако дошао до овог петровачког села. Између свих посета са Љубишом и његовом породицом контактира телефоном или интернетом.

          „Док нисам упознао Љубишу, његову породицу и његове Стамничане, нисам знао да је српски народ тако добар, гостољубив, да су људи овде пријатни. Знате, свашта се у свету пише о Србима. Верујте да сам се уверио у супротно.  Моја држава плаћа данак цивилизацији. Ви свету можете показати да се окружење може сачувати, можете да мењате свест и навике, али морате да чувате традицију. Овај регион је идеалан за одмор и развој туризма. Свега има у довољним количинама. Од здраве хране и воде за пиће до прелепих предела. Велики су ово потенцијали. Немојте да дозволите да вам униште здраво окружење.

          Одушевљен сам вашом шљивовицом, здравом храном, али и богатом традицијом. Део тога видео сам и на Сабору бачијара. Зато ћу са задовољством наредног лета у Стамницу довести целу фамилију Стамниц из Немачке. Довешћу вереницу, родитеље, брата и ујака да виде како се лепо живи и на селу у Србији. Пошто често и пишем, издао сам пре осам година и књигу кратких сатиричних прича, објавићу на свом сајту овогодишње импресије из Србије и Стамнице “, обећава наш нови познаник.

          На крају вишечасовног разговора, уз обећање Јенсу да пошаљемо једини овдашњи регионални недељник  „Реч народа“, замолили смо домаћине и њиховог госта за фотос. Крећемо ка Пожаревцу и успут запажамо да су куће и дворишта у овом крају уређени као у селима ЕУ. Можда је и то пресудило да Љубиша и Јенс повежу Стамницу и Потсдам, односно Берлин.

                                                                                                                                Драган Живановић