Небојшу Ђурана пронашли смо у голубачкој Народној библиотеци „Вељко Дугошевић“. „Украли“ смо га на неких сат времена од идеје коју у техници акрила реализује на платну у оквиру сликарске колоније „Победници и победа 1914-1918.“. У водама сликарства је већ трећу деценију, али је занимљиво да се Ђуран успешно бави карикатуром и илустрацијом. Успех у карикатури потврђује француска награда GRAND PRIX du Public 2013. u St Just le Martel, Limož. Када је о илустрацији реч, поменућемо књигу „Schiavi del Supermercato“ као и насловну страну за издање „Contratto nazionale di Lavoro“ (Италија). У овом сегменту није запоставио родни град, јер је овде издао Збирку илустрација и карикатура „Карикатуром у мету“ 1999. и коауторску књигу песама за децу и илустрација „Када деда приповеда“ 2017, са Драганом Јацановићем.
Рођен је у Пожаревцу крајем 1964. године у породици Обрена и Љиљане као јединац док у каснијем очевом браку добија две полусестре. Данас је и сам отац Лазара који има 11 година на кога је веома поносан.
Небојша Ђуран jе детињство провео на пожаревачком асфалту, у строгом центру око Трга ослобођења.
– Са другарима сам се играо крај некадашњег хотела „Авала“ и залеђини Дома технике који се тада звао „Уради сам“. Фасцинирали су ме модели чамаца на даљинско управљање и лансирање моделарских ракета у њиховом дворишту. Играјући жмурке и мали фудбал у прсте сам знао сваки кутак Градског сокачета, некадашњег дворишта „Реч народа“ и летње баште Хотела. Ипак, остаје у сећању двориште Народног музеја које нисам превише волео због мистике и страха који су му изазивали римски саркофази.
Завршио је Основну школу „Вељко Дугошевић“ потом прве две године пожаревачке Гимназије, а средње образовање окончао у Железничко-техничкој школи у Београду. Настављајући школовање апсолвирао је на Вишој железничкој, а дипломирао на Високој школи струковних студија у Београду на смеру за графички дизајн са високим просеком оцена.
Животне околности и немогућност сталног запослења воде га 1995. године у Италију где постаје професионални возач тешких теретних возила у међународном транспорту од чега и данас повремено живи, јер ликовна уметност којој се посветио целокупним талентом и вољом на нашим просторима не омогућава сигурну егзистенцију.
Први сусрети са ликовношћу догодили су се кроз дечије сликовнице које је добијао за рођендане, дечију енциклопедију „Larousse“, редовно основно школовање и стрипове које воли и дан данас.
– Практично, одувек сам цртао подстицан овим изворима. Озбиљније бављење сликарством почињем 1992. неформалним дружењем и познанством са неколико пожаревачких самоуких сликара: Јадранком Кузмановић и Војком Алексићем, професорима социологије и врхунским пожаревачким џудистом и сјајним сликарем Добривојем Ђурићем – Ђуром. Ђура ме је увео у основне тајне сликарске технологије и дводимензионало сликање уљем на платну, сећа се Небојша.
Само годину дана касније постаје члан УЛИС-а „Милена Павловић Барили“, а уз редовни сликарски рад учествује на више ликовних колонија и бројним групним изложбама.
ОД СЛИКАРСТВА ДО КАРИКАТУРЕ
Из талента и интересовања за сликарство ниче још једна занимљива сродна нит. Реч је о карикатури.
– За моје озбиљно бављење карикатуром највећу одговорност носи Миодраг Лазаревић врхунски српски афористичар и прозаиста. То се догодило 1996. године тако што ме је Лазаревић позвао и понудио сарадњу кроз заједничко учешће на конкурсу карикатуре. Кроз овај сегмент стваралаштва упознајем врхунске карикатуристе у земљи и свету и од свакога „крадем“ по мало стила и заната. У најлепшем сећању су ми Влада Катић, Слободан Срдић, Никола Оташ, Недељко Убовић, Александар Клас…
Ђуран је члан „FECO“ – Удружење карикатуриста Европе, подружница Србија и за собом има две самосталне изложбе карикатура у организацији Центра за културу – Пожаревац, али и међународне изложбе у италијанском граду Foligno , две у Вршцу и чак пет у Лиможу у Француској – St Just le Martel.
– Карикатуре и илустрације са мојим потписом објављивали су „Илустрована Политика“, „Јеж“, „Грађанин“, „Округ“, „Трач“, „Квиз“, али и италијански месечни магазин „CONSAPEVOLE“ као и француски дневни лист „LE POPULAIRE“, каже Ђуран.
Његови радови могу се наћи у приватном власништву и понекој галерији у земљи и иностранству. Рад „Симбол жеље“ (Simbol of Desire) из 2017. трајно је изложен у „The Painted Equator Gallery Snina” у Словачкој, док се акрилик на платну „Amorfia“ налази у Галерији Опште болнице у Пожаревцу.
Влада Винкић