Рођен и одрастао у Пожаревцу, у породици др Николе Николића и др Светлане Николић-Ацић, уз брата Стевана највише времена проводио је са друштвом из улице, а у сећању су му остала бројна породична путовања. Завршио је Основну школу ,,Доситеј Обрадовић” и Нижу музичку школу ,,Стеван Мокрањац” после чега се опредељује за Пожаревачку гимназију – природно математички смер, а током тог периода било је пуно различитих интересовања.
– Од малена сам волео архитектуру и сликање. У основној школи сам ишао на такмичења из биологије, а тренирао кошарку и тенис. Током средњошколских дана био сам члан музичке секције, певао у хору, наступао на бројним школским свечаностима и представама свирајући гитару, а ван ње са етно групом Музичке школе ,,Мозаик”. Похађао сам семинаре из астрономије и молекуларне биомедицине у Истраживачкој станици ,,Петница”, а хоби ми је био скупљање поштанских маркица и привезака. Такође, тренирао сам и карате.
Поменуо си Петницу и семинаре астрономије и молекуларне биомедицине. Да ли је то била прекретница за животно опредељење, или можда нешто друго?
– Крајем основне школе, вероватно због утицаја родитеља, који су по струци здравствени радници и деде који је био наставник биологије и хемије, заинтерсовао сам се за биологију. У средњој школи то интересовање продубио је професор Радиша Марковић. Двадесет и први век је век молекуларне биологије, нових научних открића, где се са развојем технологије и нових метода ради на персонализованој медицини, регенерацији органа, као и на откривању лека за многе болести и њиховој превенцији. Ово представља велики значај за људску цивилизацију и радујем се да будем део тога.
Након средње школе одлазиш у Аустрију, где у Бечу усписујеш Универзитет – Смер генетика и микробиологија. Иако си током школовања учио немачки језик, ниво знања довољан за комуникацију није био довољан и за студирање, тако да похађаш једносеместрални курс немачког не би ли стекао потребну диплому. Тек тада крећу студије.
– У почетку је било тешко пратити наставу на немачком и такође и учити. Исто тако морао сам да разумем материју и на енглеском, који је језик науке, па и на матерњем језику. Уз то је било потребно прећи трновити пут аустријске администрације, обзиром да долазим из земље која није у Европској Унији. Носталгија, недостатак дугогодишњих пријатеља, као и породице, били су велики проблем у том тренутку јер сам био потпуно сам. У то време је крај мојих студија изгледао недостижан и веома далеко.
Но, млади и сналажљиви Ненад брзо се уходава: стиче нове пријатеље, свира гитару, а ускоро се упознајеш и са тајнама фолклора КУД-а „Бамби Пожаревац” у Бечу и постајеш њихов члан. Како сазнајемо, данас си вођа медијског сектора бечког огранка Организације српских студената у иностранству.
– Водио сам класичан студентски живот где се морају ускладити учење и изласци. Играјући у фолкору доста сам путовао и упознао многе људе, а похађао сам и летњу школу из биологије у Холандији. У Бечу, у току студија, волонтирао сам у једној лабораторији, где ми је касније било понуђено место асистента на вежбама из хумане генетике на Медицинском универзитету. Поред тога, као и сви студенти, радио сам разне друге послове.
Не запостављајући основне обавезе, савесно студираш и завршаваш основне студије.
– Након тога уписао сам и завршио мастер из молекуларне биологије са смером из молекуларне медицине. После толико година боравка у Бечу и након свега кроз шта сам прошао, могу поносно да погледам уназад. Наравно, до овог циља нисам могао да дођем без велике подршке породице и пријатеља.
Тренутно радиш у Главној бечкој болници (AKH), односно на њеној универзитетској клиници за дерматологију као научни сарадник на једном пројекту. Упорност, низ околности или – случајност?
– Дошавши на ову позицију схватио сам да за све постоји разлог. Након неуспешне потраге за лабораторијом за завршетак мастер студија (у Аустрији се то самостално налази), случајно сам наишао на моју професорку Аделхајд, која ми је понудила интересантан пројекат у сарадњи са немачком фирмом “Schülke&Mayr“, где сам радио на истраживању њиховог антисептика, односно на истраживању његовог могућег позитивног утицаја на зарашћивање рана на људској кожи на молекуларном нивоу, јер су раније клиничке студије то показале. Ово истраживање је такође било интересантно јер се радило са правом људском кожом ван тела, што представља прво истраживање оваквог типа при тестирању овог антисептика. Након једногодишњег истраживања сам имао одличне резултате, што ми је отворило врата ка разним конгресима, догађајима и путовањима.
Убрзо „Schülke&Mayr“ ти додељује финансијску подршку у сврху даљег истраживања, након чега добијаш радну визу и посао. Незаобилазни сегмент у сваком научно истраживачком раду су сусрети са признатим светским стручњацима и учешће на конгресима.
– Научне конференције су један веома важан аспект у остваривању научне каријере. Ово је веома мотивирајуће јер, путујући на конференције, комбинујете посао и задовољство и упознајете научнике из различитих земаља. Стога је то драгоцена прилика за размену искустава, сугестије за рад и развој вештина презентовања.
Одувек сам замишљао научнике како и дан и ноћ проводе у лабораторијама пуним реторти, мало спавају, много размишљају и одричу се свега… Јеси ли тај тип, конкретно – има ли Ненад Николић слободног времена?
– Наравно да га имам. Слободно време гледам да искористим за кратка путовања и дружење са пријатељима. Када се укаже прилика дођем у свој родни град. Иако је Беч релативно близу, веома је напорно прећи толики пут због једног викенда у Србији. Волим када се вратим кући, када сам са својом породицом, када спавам у свом кревету, када се провозам и шетам по граду и радо се сећам периода свог живота када сам живео у њему.
Твој животни мото…
– За све постоји разлог, сваки труд се исплати и треба дати све од себе да би успео у остваривању свог циља, рекао нам је на крају разговора Ненад Николић.
Влада Винкић