Приче из торбе –афоризми из главе

Objavio: | 14/01/2018

Наш новинар В. Винкић у разговору са                                  Лазаревићем (десно)

МИОДРАГ ЛАЗАРЕВИЋ,          ХУМОРИСТА, АФОРИСТИЧАР, КЊИЖЕВНИК….

 

Иако није доживео ни једну епидемију, новија историја бележи да је наш саговорник Миодраг Лазаревић трајно инфициран. Тежи облици његове бољке Humoruss satiriсus у случају да су имали примесе Status politikus, некада су се на нашим просторима лечили, углавном, на Голом отоку, а данас за њу нема лека.  Светски стручњаци веле да лек више и није потребан јер су томе допринели савремени токови ђоновитих образа, непостојање културе да се нешто узме у руке и прочита а да  рођачко – политичке везе производе такве ветрове да све што пси залазу – ветар носи у далеке крајеве, па и даље.  

„Антологија балканског афоризма“, „Ко је ко у нашем хумору, сатири и карикатури“, „Ко је ко у афоризму“, „Дриблинг духа“ и на десетине зборника јасно говоре да је Лазаревић у срцу и души хумориста. Но, да је превазишао себе иду у прилог чињенице да је вишеструко награђиван за роман (Источно ново Сарајево), приче (ове године на конкурсу АЛМЕ прво место за кратку причу „Невидљива паучина“ по којој је насловљен и зборник), поезију, и – наравно; афоризме („Чивијада“ у Шапцу, „Златна кацига“ у Крушевцу, „Златни афоризам“ у Мркоњић Граду…)

             Логично питање оваквом саговорнику је: како је то почело?

– Све је почело, заправо, мојим рођењем. Иако у то време у себи још увек нисам открио таленат стваралаштва, тај недостатак успешно сам надоместио зврчкама које сам приређивао, како другарима, тако и наставницима. Мало због несташлука, а више због егзистенције, отац ме после основне школе шаље у Александровац жупски да учим технологију пића, да би могао касније да се запослим на подруму у Ореовици који је био у склопу тадашњег великог предузећа „Воћекомбината“, говори наш саговорник. – Овде сам се „отрезнио“ и схватио да су животни токови много озбиљнији, поготово када сам сазнао да је исту школу својевремено похађао и Добрица Ћосић.

ВРЕМЕНСКА РАЗЛИКА:

М. Није хтео са њом јер је имала лошу прошлост.

Она није хтела са њим јер  М. Има лошу будућност

             Упркос свему, па чак и великом Ћосићу,  Миодрагу је било тешко да устаје у 6 сати и путује двадесетак километара на посао, па уписује Пољопривредни факултет у Земуну. Шта друго, него – технологију пића. Но, три хемије у првој години, „отерале“ су Лазаревића на агроекономски смер.

             – Становао сам  приватно по Београду и Земуну, али сам последње две године студирања и апсолвентски стаж провео у Студентском граду на Новом Београду. На четвртом спрату трећег блока, написао сам своје прве афоризме, али и текстове за народну музику. Упркос блажој грознцији стваралаштва која је почела да ме тресе, Факултет сам завршио у року, а када сам стигао до тог сегмента, одмах сам завршио и онај други – војни.  

             Званично, Лазаревићев први афоризам штампао је „Јежев хумор“ тужне 1980. године, после чега прави петогодињу паузу (није га јурила ДБ, већ је он јурио стални посао – примедба В.В.). 1985. године Миодраг С. Лазаревић, коначно постаје човек: запослио се у струци, купио ново одело и кравату и почео да објављује у „Јежу“ („Ошишани јеж“), а та сарадња траје и данас.

–  Може се рећи да тада почиње мој озбиљнији књижевни рад. „Јеж“ је излазио недељно, а моји радови штампани су у сваком броју уз имена великикана Милована Витезовића, Бране Црнчевића, Минимакса, Растка Закића, Радивоја Бојичића, Милована Вржине, Александра Баљка, Александра Чотрића… Сећа се Лазаревић. – 1991. Почињем сарадњу са недељником „Реч народа“ када је објављена моја прва хумореска, а ту рубрику уређивао је доајен пожаревачке сатире Миливоје Мића Илић.

РАЗЛИКА

Прешао сам пола живота, а половина живота је прешла мене

             Као и сваки леп, млад, висок, паметан, талентован и надахнут стваралац, Миодраг Лазаревић почиње сарадњу са осталим часописима. Нису га, баш, вукли за рукав, али је запажено на стотине његових прилога у новосадском „Пољопривреднику“,  пожаревачком „Грађанину“ „БАМБИЈУ“,„Браничеву Данас“, „Новој речи“, „Експрес политици“, „Политици“, „Вечерњим новостима“, „Енигматици“, „Илустрованој политици“…

             – Радо се сећам култних емисија Радио Београда „Туп-Туп“ и „Караван“ који су редовно били зачињени по неким мојим афоризмом или козеријом. Ово посебно издвајам јер су се обе слушале од Вардара па до Триглава!

Иако овако разапет и ангажован, поштанско сандуче Миодрага Лазаревића није било препуно писама обожавалаца, али је свој дух и врцаве идеје ширио и путем телевизијских емисија „Ипак се окреће“, „На Пинку код Неше“, „Жикина шареница“, „Двојац без кормилара“…

ЈУЧЕ

– Сећаш се како смо јуче били млади?

– Не сећам се. Било је то давно

             Не би ли се боље и квалитетније сагледало стваралаштво овог нашег, надасве дуговитог суграђанина, Дунавом, Моравом и Млавом би требало да протекне много воде а чашама много вина и соде, јер у свом опусу Лазаревић има збирку афоризама „Биће боље и друге приче“, књиге „Лумперајка од пролетаријата“ (хумореске), „Сјај у глави“ (дечији афоризми), „Немој да причаш“ (хумореске), „Биће боље и друге приче“ (друго допуњено издање), „Приче из торбе од скаја“ (кратке приче), „Сатирикартонс“ (афоризми и карикатуре Миодрага Кузмановића), „Назад у боље сутра“ (афоризми), „Неки то воле круће“ (еротски афоризми, песме и шале), „Два века под Србима“ (афоризми), „Успаванка за тату“ (дечије песме), „Зора сутра“ (сатиричне песме), „Дође доба“ (песме), „Ласаће комендија“ (хумореске)  као и романе „Кожна биљка“ „Бунцање“ и „Бања“.

Влада Винкић

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *