2019-01-06T16:15:00+00:00 06. јануара 2019, 16:15|

ПРОМОЦИЈA У КУЧЕВУ: „Мума Падури – Шумска мајка“

Публикације „Мума Падури – Шумска мајка“, привукла је велико интересовање стручне и шире јавности у Кучеву, на промоцији приређеној  у Завичајној галерији Центра за културу.  

Реч је о делу које је настало као резултат етнолошких истраживања спроведених током 2018. године, под покровитељством Министарства културе и инфирмисања Републике Србије. Промоцију је отворила директорка кучевачког Центра за културу Јасмина Благојевић, а о самој књизи и култу Шумске мајке говорили су уредник публикације историчар Милорад Ђорђевић и етнолог Александар Репеџић.

ЕТНОЛОШКА ИСТРАЖИВАЊА

Како је наведено, Власи североисточне Србије задржали су многе остатке политеистичких религијских култова који потичу од старобалканског становништва. То се може закључити на основу многих чињеница, чему нарочито доприноси веома очувано веровање у Шумску мајку, односно, Мума Падури на влашком. Тај израз, као и веровање, може се наћи и код Румуна, због заједничке прошлости та два народа. Ако сазнања о Шумској мајци ставимо у контекст старих религија Балкана, старих Трачана и Илира, као и Грка и Римљана, долази се до закључка да је и то веровање у неку врсту демона природе старо као сам влашки народ, те да је једно од основних које се као такво најдуже сачувало, без обзира на утицај хришћанства.

– Познаваоци влашке националне културе говоре о Шумској мајци углавно са становишта етнолошког наслеђа. Ми смо се овом приликом определили за мултидисциплинарни приступ да би смо ово богатство нематеријалнe културе посматрали са различитих становишта, наравно, задржавајући се највише на принципима етнолошких истраживања, истакао је Милорад Ђорђевић, и наставио:

– Мајка је симбол плодности који је присутан у овим крајевима још у праисторији, о чему сведочи пронађена фигурина жене, Кличевачки идол. Она је божанска представа жене са атрибутима плодности, као симбол рађања и породице, као грчка Хера или римска Јунона. Код тих божанских сила, па и код наше Шумске мајке, може се уочити врховна моћ због онога што представља, а то је натприродна моћ, господарица природе, шуме. Попут бога Пана, моћног господара шума, код старих Хелена, који пуно даје смртницима, али им не дозвољава да се поигравају са природом. Зато се њега људи боје, као и Шумске мајке, као рецимо када не дозвољавају да се деце задрже у шуми. Током истраживања у селима у подножју Хомољских планина забележио сам причу једног учитеља, баш у том духу. Иако су наша истраживања на терену показала да постоје приче које Шумској мајци приписује и неке негативне атрибуте, на пример, да наноси зло некоме, ипак можемо извести закључак да је она добри демом, добра вила. Како јој и име каже, она је мајка, па је као таква добра по природи, зато је и зову мајка, али понекад кажњава, јер и мајка казни дете кад учини преступ. Шумска мајка је строга, али праведна, она исправља кад се греши и помаже када  је помоћ потребна.

ЖЕНА У МИТОЛОГИЈИ

Мит је присутан у виду сећања на неки давни обред или ритуал од великог значаја, који се изводио у веома дугом временском периоду. Митови учвршћују културни идентитет народа који их прича. Првобитни митови сваког племена говоре не само о њиховим прецима, него и о путевима којима су се они кретали земљом док су стварали сваку поједину природу појаву.

– Једна од основа за разумевање мита о Мума Падури јесте познавање келтске митологије и њихових божанстава. Неке од одлика Мума Падури можемо наћи у предствама келтске виле Беншије која је живела под земљом. Веровало се да се Бенши веже за неку породицу и да својим језивим криком најављује блиску смрт неког од чланова породице. Бенши је поред тога живела у шуми, привлачила је смртне љубавнике да би се забављала, доводећи их до безнадежене залуђености и остављајући их уцвељене, без воље и сврхе, док не свену на језеру „сами бесциљно лутајући”. У Словенској митологији жене често престављају демонска божанстава која наносе зло људима, заводећи их песмом, игром и лепотом. Мушкарци често опчињени лепотом и опијени песмом падају под утицај тих демонских бића и у већини случајева губе живот. У словенској митологији Баба Јага је баба која живи у шуми, у изби која је постављена на кокошије ноге. Око њеног станишта је ограда од људских костију и лобања. Уместо браве, постављене су варалице оштрих зуба. Уместо резе, користи се људском ногом. Као кључ служи јој људска рука. Баба Јага граби јунаке и прождире људе, а у пећи пече украдену децу. У румунској литератури Мума Падури представља митолошко биће које се често може наћи у народним причама и веровањима. Представљена је као ружна жена која се плаши људи и живи у шумама.

Шумска Мајка је митолошко биће  која је оличење изузетне доброте, али и неизмерног зла. Сматра се господарицом шуме и заштитницом жена. Замишља се као лепа жена развијених груди, расплетене дуге косе и дугих ноктију. Живи у шуми по којој хода гола или одевена у дугу белу хаљину, а може боравити у крошњама дрвећа. Она се може јавити и као ружна старица, са великим и израженим зубима. Мума Падури се може претворити у пласт сена, навиљак сена, ћурку, краву, свињу, пса, коња или козу. Она се појављује ноћу, али може се појавити и током дана и у сумрак. При сусрету са људима не жели им нанети зло. Заводи смртне мушкарце, па постоји велики број прича у којима су они који су је сусретали често са њом водили љубав. Она важи и за заштитницу бременитих жена и новорођенчади, али их је и често нападала доносећи болест деци. Уколико дође до сусрета са шумском мајком или уколико неко чује њен глас, никако је не сме имитирати. Ако се њен глас чује у близини неке куће, наговештава смрт неког од укућана. Мума Падури се од људи брани тако што их гађа камењем, а плаши се паса и може брзо и са лакоћом да прелази велике раздаљине. Она живи у дубоким шумама, неокаљаним од стране човека. Њен плач сличан је дечијем плачу. Може бити добра и лоша, кажњава злочинце и помаже људима у невољи, показује пут деци која се изгубе у шуми, у којој познаје свако стабло.

СУСРЕТ СА ШУМСКОМ МАЈКОМ

Један део казивача никада није видео Мума Падури, већ су је само чули, док су други имали сусрет са њом. Обе групе казивања су подједанко битне за даљу анализу.

Петар Грујић из Буковске, у свом казивању о сусрету са њом даје детаљан опис Мума Падури, као и Златко Стојковић из Босиљковца.

– Радио сам са коњима у шуми. Било је пролеће. Кренула је киша да пада и ми смо престали да радимо. Везали смо коње и запалили ватру. Један од мојих колега се пробудио и ћути, а мене грана побада да погледам у том правцу. И приметили смо жену како седи. Пробудисмо ми и трећег колегу који је био са нама. Указала нам се жена која је имала црну дугу косу попут гаврана… Знаш шта је гавран… Гледа она нас, гледамо ми њу. У једном тренутку, она је подигла своја крила и полетела ка небу. Тада су се спустиле гране све до земље. Ја сам чуо и од старих како су они причали да није добро уколико је сретнеш да причаш, јер ћеш остати нем за читав живот. Било је тога доста, причали су мени стари… Кажу да уколико се она чује близу куће, да ће сви помрети из те куће и да ће домаћинство остати пусто. Она изгледа попут сове, она дође пред кућу и пева ћувик, чувик… И не прође много, а неко из породице обавезно умре, речи су Пера Грујића (1953) из Буковске, које су аутори публикације „Мума Падури – Шумска мајка“ забележили.