2018-04-22T10:08:08+00:00 22. априла 2018, 10:08|

Прва збирка песама Стевана Саба – ПЕСМЕ НА КРАЈУ ЛЕТА

У издању Удружења пензионера Града Пожаревца објављена је књига песама Стевана Саба под називом „Песме на крају лета“.

Аутор је рођен  у Белом Блату код Зрењанина 1939. године. Основну школу и нижу гимназију завршио је на мађарском језику, а у Новом Саду Грађевинску техничку школу.

Уколико постоји дефиниција самоуког песника, онда се она односи управо на Стевана Саба. У раној младости овладао је српским језиком, а убрзо је почео да бележи своје мисли. Тако су се родиле и прве песме.

У својим песмама описује живот и осећања „малих“ људи, пролазност живота и особине прошлих и садашњих генерација, отуђеност једних од других, грамзивост и немар богатих са сталном тенденцијом тлачења сиромашних, без велике забринутости за судбину човечанства. Као грађевинац по струци, у својим песмама овековечио је и грађевинаре.

Поједине његове песме су више пута објављиване у разним листовима, а ово је прва збирка песама за ширу читалачку публику.

 

Све пролази

У нашој улици сви се

одавно добро знамо.

Једни другима годинама

називамо јутро и тако

наша снена и смркнута лица

озаримо у мирисно пролеће.

Ипак, време нам све брже тече,

чак и откуцаји сата

сада су много бржи.

Сећам се једне старине,

увек са векном испод мишке,

ведро, с пуним устима,

називао је јутро.

Лето живота се, ипак

ближи крају и нашом улицом

све ређе се називају јутра.

Често је улица пуста, све је мање

људи из супротног правца

и „добро јутро“ све ређе се чује.

И старина са векном негде

по облацима шета, а бака преко пута

са својим сатом спава.

Још увек нашом улицом

са чопорима паса вечерима лутам

и са подигнутом крагном

времешног капута ратујем са ветром.

Не знам да ли је то срећа

или судбима моја да у јесење доба

још увек пролећем корачам.

М. П.