2018-10-07T08:48:08+02:00 7. октобра, 2018. 08:48 |

РАДОМИР ЂОРЂЕВИЋ, ГЛУМАЦ, РЕДИТЕЉ, ПЕДАГОГ

Он је глумац, редитељ и педагог, a уз поменута звања неумитно треба ставити епитет –  врхунски. Строгих навика, конструктиван, детаљан до  танчина, са једне и нежног срца, са друге стране, учио је генерације и генерације ученика основне школе матерњем језику, али и основама сценског покрета и глуме. За собом има више од 60 реализованих позоришних представа, што као глумац, што као редитељ, а реченицу која је својеврстан лајт мотив интервјуа изговорио је давно наш уважени суграђанин, почивши доктор Гаврило Мудрински  који је приликом једне пробе рекао: „Никада у животу нисам видео редитеља који толико воли своје глумце као што је Радомир Ђорђевић“.

 ЖИЛ ВЕРН У ХЛАДУ ДРВЕЋА

Ђорђевић је рођен у месту Мали Сувдол крај Пирота, али је године школовања провео ван родног места, делом у Босни, делом у Србији. Уз сестру Светлану и брата Драгослава одрастао је у породици мајке домаћице и оца занатлије, једног од правих мајстора који је посао грнчара граничио са уметношћу.

– Живот на селу је веома богат, зато што су различите могућности не само за игру већ и помоћ родитељима. Моја породица била је сиромашна и једва су чекали да прво мушко дете одрасте и чува говеда, а то је у мом случају било када сам са 11 година први пут отишао да са одраслима чувам стоку, што је њима много значило. Но, ја сам чак и као студент радо чувао говеда, што ми је причињавало задовољсто: атар мог села био је углавном у шумама, а ја сам у хладу крошњи, читајући Жил Верна, Карл Маја и друге „вечите“ писце, у глави оживљавао сцене. Тако су се рађале моје прве драматизације.

Први сусрет Радомира Ђорђевића са позориштем десио се у Пироту, у време када је похађао чеврти разред Гимназије, на интересантан начин.

-Тада су у овај град, који је имао професионално позориште дошли отац и син Радивоје и Боривоје Веснић из Шапца. Тражећи у школи млади лик за једну представу Островског, професорка им је одговорила питањем „Где сте нашли у Пироту да тражите глумца?“, алудирајући на специфичност говора људи овог дела Србије. Но, сетила се да међу својим ученицима има једног који, за дивно чудо, изузетно правилно говори. То сам био ја!

Недуго потом, Ђорђевић уписује Филолошки факултет у Нишу, где паралелно ради у овдашњем луткарском позоришту које му пружа бројне могућности усавршавања. Но, наставак студија у Београду удаљава га од овог сегмента уметности.

                                    ПОЗОРИШНИ ЖИВОТ КРОЗ ДРАМСКУ СЕКЦИЈУ

По окончаном школовању, прво радно место као дипломирани наставник  добија у општини Ранилуг на Косову, после чега се сели у Пожаревац, а посао добија у Костолцу, као наставник српскохрватског језика у Основној школи  која се тада звала „Моша Пијаде“.

– Занимљиво је било да је услов за радно место наставника српскохрватског језика био да води драмску секцију, иако то није писало у конкурсу, сећа се Ђорђевић. – Но ја сам то са задовољством прихватио, јер сам тако наставио сопствени позоришни живот који је био прекинут у време студија.

У то време наш саговорник уз часове води и драмску секцију са децом из школе, али му се указује могућност да се и сам врати у воде драмског аматеризма.

 – Глумим у аматерском позоришту при Радничком универзитету у Костолцу. То је била 1971. година када је Миодраг Мага Милановић радио комад „Лицем у лице“. Његовим одласком у војску, преузимам „кормило“ тако да наредне године на сцену постављам своју прву самосталну представу  – „Пелиново“, сећа се Радомир Ђорђевић.

Аматеризам у малом граду носио је са собом много ентузијазма, али и напорог рада…

– Много теже је било поставити представу у условима који су захтевали да будем све:  глумац,  сценограф,  костимограф,  шминкер, мајстор светла, мајстор тона… Но младост и елан  нису питала за све то.

Активну сарадњу са Аматерском сценом Дома културе у Пожаревцу, Радомир Ђорђевић почиње 1975. године улогом у представи „Ујка Вања“ и овде оставља дубок траг ствараоца и протагонисте бројних драмских текстова, док почетком деведесетих година започиње рад на Омладинској сцени пожаревачког аматерског театра.

Када је о основној професији реч, после четири деценије педагошког рада, Ђорђевић је у заслуженој пензији, а за њим је прегршт награда и признања која, како сам каже,  иду уз ангажовање просветног радника. У међувремену, Омладинска сцена је мало утихнула, а он у Костолцу са истомишњеницима оживљава рад позоришта „Кастелум“ реализујући сјајне представе попут „Вируса“, Лаког комада“ и „Анђеле“ за коју сматра да је нешто најбоље што је у каријери поставио на сцену:

– У „Анђели“ се све некако поклопио, а  након ове представе позвао ме је директор Центра за културу у Пожаревцу и дословце ми рекао “ Да ли можеш да отресеш пепео са себе и оживиш Омладинску сцену?“ Било ми је веома драго. И добро је што је тако, јер сам мислио да је дошло време за неке нове људе, јер мора неко да ме замени, каже наш саговорник. – После десетак дана прихватио сам позив и увидео да и даље могу добро радим.

Крајем прошле године поставио је комад „У цара Тројана козије уши“ за који је сам радио сценарио, сценографију и режију…

– С обзиром на то да сам још увек активан у позоришту, дан ми и сада протиче радно. Када се ради представа много радим на припреми текста. То је више од половине посла. Још, када имам сјајне сараднике попут Тине Лепосавић и Ведрана Лукића, онда је то велико олакшање.

Неко ваше размишљање, порука коју би упутили читаоцима, колегама на сцени…

– Данас када све сагледам, чини се да сам помало крив што се као стваралац у области позоришта нисам довољно експонирао. Наиме, то је веома битно, и када бих поново почињао, наравно, поново бих и глумио и режирао, али би се потрудио да ме буде више у медијима. Ипак, остаје нешто што се не мери новцем или било којом матријалном добити, која се прелама у  реченици коју ми је недавно један лекар рекао: „Оставите новчаник, ви сте све своје прегледе давно платили. Ја сам Велико Биберче, зар ме се не сећате?“

Влада Винкић