Сандра Стефановић је шеф стручног штаба Сениорког тима ЖФК „Пожаревац“, селектор Западне Србије за У/13 и У/15, помоћник селекторке Омладинске селекције репрезентације Србије Лидије Стојкановић, помоћник селектора Предрага Гроздановића у „А“ Селекцији, а уз све обавезе ради као тренер у фитнес центру „Invenies“ у Петровцу на Млави Милоша Илића, капитена Петровачог РК „Слога“.
Успеси које је ова млада особа својим радом у области тренерског ангажовања остварила током протекле године резултирали су признањем за тренера године које додељују Спортски савез Града Пожаревца и „Реч народа“.
– Свако признање, а посебно ово, ми много значи. Мотивише ме да још више и боље радим. Спорт је феномен који је у константном развоју, а тренер мора да иде у корак са променама јер сваки дан прилика је да се научи нешто ново. Награде ме подстичу да се едукујем, напредујем и још више развијам љубав према овом спорту ми је примарна покретачка снага.
Сандра је рођена у Кикинди у породици Новице и Горице где је одрастала уз брата Дарка. Потиче из спортске породице, јер је отац Новица, војно лице, често мењао пребивалиште али и клубове. Играо је у Ваљеву, Кикинди, Петровцу на Млави у коме данас живе. Но, уз тату, фудбалом су се бавиле и мама, Сандрина тетка и брат Дарко. Завршила је Основну школу „Бата Булић“, Средњу школу „Младост“, а данас је студент Факултета за спорт и физичко васпитање у Београду на коме је очекују три испита до дипломе.
Како је текла твоја спортска каријера?
-Најпре сам тренирала рукомет као голман. У основној школи добила сам признање најуспешнијег спортисте основних школа, затим у средњој две године за редом признање најуспешније у школском спорту. У основној и у средњој школи такмичила сам се у свим индивидуалним и групним спортовима. Освојила сам турнир у стоном тенису, прво место у бацању тројки, учествовала на турниру Бадминтон трофеј „Млава“ и освојила га два пута. Тимски, такмичила сам се у футсалу, освајала турнире, а на факултету мој тим је у Прагу на „Еуроијади“ освојио прво место у футсала, што смо поновили у Грчкој и у Пољској.
Очигледно да те је породична традиција усмерила ка фудбалу.
– Мама Горица и моја тетка Славица играле су четири године фудбал у Немачкој док су тамо живеле. Старији брат Дарко је такође фудбалер и увек ме је водио са собом, како на игралишта, тако на ливаду, улицу, где год би играо фудбал са другарима. Мислим да је био поносан што млађа сестра „дрибла“ његове другаре, иако то никад није признао. Ипак, најзаслужнији је деда Пера који је говорио: „Не треба ти рукомет, фудбал је твој спорт“. Родитељи нису били за то да са рукомета пређем на фудбал, али сам свакако имала њихову подршку и тако 2002. отишла на први тренинг у пожаревачки Женски фудбалски клуб „Бусије“. Када сам уписала факултет, играла сам за „Слогу“ из Земуна, потом у бугарском клубу „Olympia” из Софије из које сам вратила се у „Слогу“ и ту завршила играчку каријеру на позицији централног бека.
Да ли си тада одлучила да постанеш фудбалски тренер?
– Не. Још као мала у улици сам окупљала дечурлију и глумила им тренера. Имали су сваког дана тренинг, флашица са водом и лопта је била обавезна. Још тада сам волела да имам тај ауторитет и знање које поседујем пренесем млађима. Ипак, најзаслужнији што сам у тренерским водама је мој пријатељ и колега Рађен Драган, мој тренер из „Слоге“, који је у препознао таленат и био упоран да уз њега као његов помоћник научим што више и осамосталим се. Уз његову подршку и помоћ најпре сам положила за националну „Ц“ лиценцу а нешто касније и УЕФА „Б“ лиценцу.
Од када си тренер Женског фудбалског клуба „Пожаревац“?
– Пре две године контактирао ме је председник Клуба Љубиша Станојловић и на састанку са Управом донета је одлука да ми се укаже поверење. Сарађујемо феноменално, а уз обострано поверење и поштовање лако испуњавамо зацртане циљеве.
Твоја каријера тренера је везана и за репрезентацију.
– Да. Најпре сам била помоћник Горана Сретеновића у Кадетској селекцији, а потом и селекторки Сузани Станојевић, ту је и рад у Омладинској селекцији код селекторке Лидије Стојкановић а сада ми је указана част да будем у стручном штабу „А“ селекције Србије на челу са селектором Предрагом Гроздановићем. Како је у играчкој каријери жеља и мотив успех у сениорском тиму, тако је и мени у тренерској каријери била жеља да стигнем до сениорске селекције. Указано ми је поверење и трудићу се да га оправдам јер је то велика част.
Ко ти је узор међу фудбалским тренерима?
– Мени су узори сви старији тренери од којих сам могла нешто да научим. Ипак, издвојила бих Јиргена Клопа тренера „Ливерпула“ јер зрачи харизмом, одличан је тактичар и доста пажње посвећује атмосфери у клубу,што и ја сматрам можда и најбитнијом ставком.
Како се понашаш на тренерској клупи?
– Трудим се да сав „посао“ одрадим на тренинзима, да што мање причам током утакмице, бодрим што више и мотивишем тим да одигра што боље. Критике и исправљање грешака остављам за тренинг. На тренингу се окупимо увек мало раније да попричамо, да се нашалимо пре него што изађемо на терен. Када смо на тренингу, радимо озбиљно али ми је увек приоритет да буде позитивна атмосфера јер из квалитетног рада и атмосфере проистиче резултат на утакмицама.
За крај нашег сусрета, како изгледа твој дан?
– Тренутно имам доста обавеза и мало слободног времена. Пошто живим у Петровцу на Млави, ујутру најпре седам у ауто и путујем у Пожаревац на фудбалски тренинг. Након тренинга посвећујем пажњу играчицама и када сам у могућности одем са њима на ручак или кафу. Потом се вратим у Петровац, оставим мало времена за игру са братанцем после чега почињу припреме за поподневне тренинге. Након тога одлазим у теретану. Два фитнес тренинга од по сат времена и већ је време за спавање. Слободно време, када га имам, користим да проведем са породицом или друштвом јер за блискост увек морамо наћи времена.
Влада Винкић