Успешни међу нама: Милена Стахиновић – Своје мисли најбоље чујем у самоћи

Objavio: | 21/04/2017

MILENNAПрестижна светска изложба уметности „Arte laguna prize“, која је крајем марта у Венецији окупила преко 1200 радова из 120 држава света у категорији LAND ART донела  је Милени Страхиновић прву награду  за рад  „Граница“. Реч је о  је раду из сегмента  антиспоменик који као дело не канонизује историју, већ допушта посматрачима да искажу лични став према страдалницима или оштећенима. Милена је овај рад остварила заједно са колегом и будућим супругом Бранком Станојевићем, а куриозитет је да су ове године по први пут на престижној светској изложби  награду добили уметници из Србије.

Милена Страхиновић је рођена у Пожаревцу, где је завршила Основну школу „Доситеј Обрадовић“ и Пожаревачку гимназију, и радо се сећа детињства:

                – Одрасла сам у центру, на Булевару, у улици Вука Караџића, недалеко од Народног музеја и Галерије Милене Павловић Барили. После часова често сам одлазила у Миленину галерију и гледала њене цртеже из детињства, који су, чинило ми се исто добри као и моји из тог времена и маштала како могу ја постати позната сликарка. Дивила сам се Милени и волела сам што се зовем као она, то ме је чинило посебно задовољном.

Sa kolegom Brankom na dodeli visokog svetskog priznanja               Но, нисте  се определили за сликарство, већ за архитектуру.

                – Опредељење за професију архитекте је било потпуно самостално јер су се мешала моја интересовања за уметност и техничке науке. Можда је то резултат споја мојих родитеља, обзиром да је мама била талентована за цртање, а тата инжењер и један је од најуспешнијих радио аматера код нас и у свету. Временом је било јасно да ћу се определити за неки технички факултет, а архитектура као савршен спој уметности и техничких наука, била је за мене узвишен изазов и логична одлука, каже Милена. – Сматрам да је архитектура најлепша професија и да спаја много различитог знања и талента и даје уметничку слободу. Ја сам на послу у Градској управи Београда инжењер, а у слободно време сам уметник, а све време сам само – архитекта.

                Ваш дипломски рад био је везан за родни Пожаревац?

                – Дипломирала сам 2008. године радом „Етно село Тулба“. Тема је била унапређење туризма у Србији и имала сам жељу да пројектујем нешто у свом граду. Дошла сам до закључка да је одлично решење да се на Тулби где већ постоје аутентичне куће из XIX века, развије етно село, које би оживело дух претходних времена и покренуло тај интерасантан комплекс који постоји али не живи. У то време оваква врста туризма била је мало позната, те је од стране професора пројекат оцењен као одличан и веома значајан за развој туризма у предстојећем периоду.

                 Чињеница је да тренутно не радите у основној струци…

                – Запослена сам у Градској управи Београда, на пословима јавних набавки. Несрећна ситуација услед економске кризе и кризе у грађевинарству, након мог првог запослења, затворила је многа врата за бављење послом за који сам се школовала, објашњава Милена. – Иначе, имала сам прилику да радим на пројектима стамбено-пословних објеката, тржних центара, и реализацији пројеката санација школа и спортских центара у Београду, са којима сам се сретала на радним местима, а од свега најрадије издвајам пројекте на којима радим након радног времена.

                Значи, без обзира на обавезе, има времена за архитектуру. Инспирација?

                – Инспирацију за радове добијам у екстремним ситуацијама, у потпуној самоћи и миру где своје мисли најбоље чујем, а са друге стране у разговорима са колегама, који могу дати енергије разменом мишљења и идеја, па је онда само потребно сести и радити.

    Шта у основној области тренутно ради Милена Страхиновић?

                – Управо сам завршила ентеријер једног стана у центру Београда, који очекује своју презентацију на Салону архитектуре у Београду следеће године. Планирам да у будућности отворим свој архитектонски биро и да се бавим пројектовањем, уместо јавним набавкама, и да као и данас увек нађем времена за уметност и за рад на том пољу кроз архитектуру, јер ми је управо тај рад донео и највећи успех.

           Да ли Вас је поао одвојио од родног града?

           -Не. Моја породица и један део пријатеља живи у Пожаревцу, те ја често долазим да их посетим, а и како бих се опустила и одморила у свом граду. Увек се радујем сусретима са пријатељима из детињства, јер уживам у њиховом друштву и осећам се, како се у народу каже – „свој на своме“.

Поносна на „Границу

 

DSC_0284                    – Најпоноснија сам на пројекат „Граница“ који је осмишљен као антиспоменик на граничном мосту и који је мени и мом колеги и будућем супругу Бранку Станојевићу донео невероватан успех у Венецији на светској изложби Аrte Laguna Prizeoвe године, а после награде на Салону архитектуре у Београду 2014. и награде на Темишварском бијеналу архитектуре у Румунији 2016. године за исти пројекат, говори Милена – Као део интернационалног тима ушла сам у финале такмичења за представљање Републике Србије на 15. Венецијанском бијеналу архитектуре 2016. године, са пројектом „Радио архитектура“. Такође, учествујем на вишегодишњем  пројекту „Врата Богдана Богдановића“ који за циљ има очување архитектонског наслеђа архитекте Богдана Богдановића. Део пројекта био је изложен на  Салону архитектуре 2016. године у Музеју примењених уметности у Београду.

Влада Винкић

Фотоси: Приватна архива М.Страхиновић

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *