2018-08-27T19:25:45+02:00 27. августа, 2018. 19:24 |

ЗОРКА СТОЈАНОВИЋ: Вољенима храброст и инспирација долазе сами

Наша саговорница је рођена, одрасла, живи и пише у Стигу и за „Стиг“. Наравно, први је географски појам, а други је надалеко познати књижевни часопис у чијем је уредништву провела неколико година. Као прегалац писане речи, за собом има бројна дела из области поезије, есеја, критика, а од 2005. до 2016. године обављала је дужност секретара „Браничевско Стишке заједнице“ Удружења књижевника Србије. Своје знање искористила је да уз поментуто  приреди приручник за родитеље деце са L down синдромом. Као и већина културних посленика Малог Црнића, годинама је активна у оквиру ФЕДРАС-а и то као глумац, промотер али и члан жирија публике. Члан је Удружења књижевника као и Удружења новинара Србије.

Зорка Стојановић рођена у Пожаревцу, од оца Андреје, родом из Слатине код Грделице  и мајке Живке из Малог Црнића.

– Одрасла сам у сиромашној радничкој породици уз брата Зорана, али није нам недостајала срећа, јер смо сви били заједно. Нисам имала лутке и свилене хаљинице као друге девојчице, али сам имала кликере, дрвене пушке „прангије“, петарде, фудбал и све оно што су волели дечаци. Ту је био „клис“, жмурке и фудбал… Детињство сам провела уз три Зорана. Наиме, уз рођеног, ту су била још двојица. Нажалост, један, брат од ујака, није више поред мене, онај који ме је чини ми се највише волео и који је највише времена проводио са мном. Трећи Зоран, био је тиха патња, мој идол, принц из бајке, а срели смо се недавно, после 40 година, у Београду.

Зорка је Основну школу завршила  у Малом Црнићу, Економску у Пожаревцу и то је време кога се радо сећа. Била је члан Покрета горана, учесник преко 10 радних акција, добитница ударничких и златних значака. Најрадије се сећа Драгослава Богдановића Буцића, који је усмеравао којим путем треба ићи. Потом уписује Факултет политичких наука у Београду, завршава три године и ту стаје. Разлог је био посао, јер се због материјалног стања запослила у млину „Млава“ у Малом Црнићу.

– У Млину сам радила до 2003. године, када сам прешла у библиотеку „Србољуб Митић“ – Мало Црниће, на чијем сам челу, као директор била до послењег дана 2016. године. Истовремено сам обављала послове књижњичара, које је захтевало стално стручно усавршавање и послове секретара Браничевско-стишка  књижевне заједнице. Лични живот посветила сам послу и  Библиотеци где и данас радим на пословима књижничара.

Да ли је у Библиотеци потекло интересовање за писану реч?

-Увек сам волела да читам и пишем, а велики утицај је на мене имала наставница српског језика Зорица Николић, која је водила литерарну и драмску секцију, те сам се својевремено бавила и глумом. Прва песма објављена је у часопису „Стиг“. 1971. године док су зачеци лирских записа везани за прву љубав,  младића из Медицинске школе, који је и данас присутан у мом животу.   Интензивно, књижевни рад почињем 1999. године, објављујући прву збирку поезије „Кад бразде клијају“, коју је уредила и за штампу припремила Ана Дудаш, на чему јој захваљујем. Да није било ње, не би било можда ни једне моје књиге.

У области књижевности, изазови су неизбежни, јер ако их нема, нема ни успеха. Који је изазов у вашем стваралаштву био најозбиљнији?

– Било је то истраживање рада и живота Божидара С. Николајевића – зета породице Бајлони, рад на монографији Библиотеке, али и писање приказа на књиге других писаца и рецензија и мислим да сам успела у томе. Свакако да су Милисав Миленковић, као председник Браничевско-стишке књижевне заједнице, Јован Д. Петровић, Златија Радовановић, Драган Т. Јовић, пок. Бранко Лазић, Мићо Цвијетић, Радомир Андрић имали велики утицај на моје сазревање као књижевника, а није изостала ни подршка челних људи Општине Мало Црниће и то од Богољуба Јовановића (2002. године)  до Малише Антонијевића (2017/2018.).

             Свакако је да су награде битне у животу сваког ствараоца, а оне вас нису заобилазиле. Да ли издвајате неку?

– Моја највећа награда је поштовање од стране колега – писаца и корисника библиотека,  посебно дечји пољупци кад утрче у овај својеврсни свет књига. Међу бројним признањима најдраже ми је Благодарје Удружења књижевника Србије, али и  Октобарска награда Малог Црнића,“Заветно признање“ Удружења потомака ратника града Пожаревца, а ту су и награде „Ћеле кула“ у Нишу, златник Мише Цветановића у Лесковцу…

Зоркина дела

Зорка Стојановић је до данас објавила следећа дела: „Чекајући свитање“, заједничка збирку са Радетом М. Обрадовићем „Једино имање“, „Певај оком“, „Крик на длану“ (обе посвећене оцу); Библиографију Ане Дудаш, Библиографију Милисава  Миленковића, „Ожиљци пребољених рана: избор из дела Божидара С. Николајевића“; Монографију Библиотеке „Србољуб Митић“, збирку песама „Црном вовом на Дунаво“ са Славицом Пејовић, Славишом Миловановићем и Голубом Јашовићем, „Ослобађање од тескобе или под тачком разно“ са Биљаном Мешић Јанковић и Драганом Т. Јовићем. Заступљена је у бројним зборницима и антологијама. Приредила је и бројне зборнике.

Како протиче ваш дан?

– Насупрот Жарку Лаушевићу, који каже „година прође, дан никад“, мени дани лете. Међу књигама и са корисницима библиотеке никад није досадно. Како радим разноврсне послове нема монотоније, а како како би и постојала када су ту припреме за књижевне вечери, бројне манифестације, уређивање сајта Библиотеке, обрада нових књига, писање стручних радова из области библиотекарства, расписивање конкурса, уређивање Зборника поезије и то све  заједно са директорком Данијелом Божичковић Радуловић. Најискреније, највише волим да радим у завичајном одељењу и са старим и ретким књигама. После радног времена, уобичајени послови у кући и писање… Велику подршку сам имала од свих чланова породице, покојног оца Андреје, мајке Живке, брата Зорана, и покојног брата од ујака Зорана.

Шта је оно што тренутно припремате из области писане речи и који је мото који вас води кроз живот?

-Управо завршавам рад на новој књизи, чији ће назив бити „Очева свирала“. У питању је проза – приче, заједнички рад на издавању зборника љубавне поезије „Стишка свитања“ са Данијелом Божичковић Радуловић и стручни библиографски рад за Инђију. У плану је рад на капиталном делу „Млин Бајлони“ са Данијелом Б. Радуловић и Јасмином Живковић. Мој мото је: Никад не одустај од циљева. Воли и бићеш вољен. Ако си вољен и то сам осећаш без жеље за доказима-снага, храброст и инспирација долазе сами…

Влада Винкић