Ukoliko ovaj tekst počnem sa „Ljubica Urošević čuvena Požarevljanka“ vrlo je verovatno da će se mnogi od vas zapitati o kome je reč. Kako bi lakše rešili ovu zagonetku i „čuli“ reči ove osamdesetšestogodišnjakinje, slabog, gotovo nikakvog vida, ali vrlo bistrog uma i britkog jezika, reći ću samo Foto Rosa.

Naši stariji sugrađani sigurno pamte prvu državnu fotografsku radnju koja se nalazila u ulici Maršala Tita broj 27. Svatove, vojnike, strance, roditelje sa decom tamo je sačekivala Ljubica Urošević, Foto Rosa. To je bilo jedno od retkih gradskih mesta u koje ste mogli da uđete neočešljani, ali nikada takvi niste mogli da izađete. Uz obavezno „montiranje“, smešak pod reflektorima, stisak gumice i „škljoc“ kod Foto „Rose“ nije se zaboravljalo „Dobar dan“, „Hvala“ i „Doviđenja“ i to na jezicima naroda svih tadašnjih republika SFRJ pa i na Mađarskom i Albanskom. A tek kada dobijete fotografiju… Kakve su bile govori podatak da baka Ljubica pamti dan kada je jedna devojka razbila izlog radnje zbog portreta poznatog Požarevljanina Mirka Lazića koji je bio izložen. Baka Ljubica nam je otkrila tajni “sastojak” svojih portreta.

– Za dobar portret nisu potrebni skupi fotoaparati. Vojnicima sam uvek govorila : „Sad misli na nju“. I oni naprosto zablistaju. Jedan od najdražih mi je portret siromašne, ali vrlo lepe devojčice Milice u staroj ispranoj bluzici iz koje viri jedan končić. Njen portret stajao je najpre u izlogu a zatim unutra dokle god je Foto „Rosa“ postojala. Kada su vojnicima, naročito iz Hrvatske i Slovenije dolazile posete, oni su ih dovodili u našu radnju da gledaju taj portret.

A izlog se menjao svake subote. Požarevljani su se tu, na korzou, ispred Foto „Rose“, informisali o tome ko se protekle nedelje venčao. Pravilo je bilo, prvo se venčaju u opštini, a drugi put kod Foto „Rose“.

– Fotografisanje svatova znalo je da traje po više sati, svi su hteli uspomenu sa mladencima, što iz potrebe, što iz inata, da bi drugi svatovi što duže stajali ispred radnje, seća se sa osmehom, baka Ljubica.

Majstor svog zanata

Obeležavajući danas Dan žena, još jedan u nizu praznika koji je svojom komercijalizacijom izgubio autentičnost, nismo mogli da zaobiđemo našu sugrađanku koja je u „ono vreme“ prkosila stereotipima i odvažno se prihvatila tada, uglavnom muškog, fotografskog, posla. Po tada važećoj, krutoj sistematizaciji, fotografska umetnost svrstavala se u zanatske delatnosti. Bio je to, lep ali naporan rad, sa teškim fotoaparatima, improvizovanim osvetljenjem i retuširanjem koje je i baka Ljubicu koštalo vida. A da je bila vrhunski majstor za retuširanje, priznale su joj i kolege i to javno, u jednom od tada redovnih izveštaja o ovoj delatnosti.

– Majstori ovog zanata bili su na ceni i dobrom glasu. Tačno se znalo ko je za šta talentovan. Ja sam, kažu, bila među najboljima kada je o portretima reč, ali nisam se zanosila izložbama. Volela sam samo da radim. Svako jutro dolazila sam ranije, čistila ispred radnje i obavezno bih poljubila fotoaparat pre nego što počnem da ga koristim.

Iako rođena u selu Deč u Sremu, baka Ljubica, koja je, godinu dana po oslobođenju, došla u Požarevac i u njemu ostala, oseća se kao Požarevljanka.

– Oduvek sam volela ovaj grad i ljude u njemu. To se valjda oseti, Požarevac me je prihvatio i ja sam za sve Požarevljanka.

Koliko su je cenili govori podatak da nije bilo komisije ili odbora u kome nije bila član. Od školskih, prosvetnih saveta, komisije za privredu, pa do odborničkog mesta i članice predsedništva Antifašističkog fronta žena, poznatijeg kao AFŽ.

– Zabluda je da su žene tada bile zapostavljane, bile smo dobro organizovane i nije bilo podele na domaćice i zaposlene. Organizovale smo mnoge događaje, bile smo aktivne u političkom i kulturnom životu. Tada sam i shvatila šta je Dan žena. Taj dan je dan sećanja na one žene koje su se žrtvovale za sve kasnije generacije, koje su se izborile za prava koja i danas imamo. Zbog toga je omalovažavanje kupovina skupih poklona. Osmi mart je pažnja, 8. mart je cvet.

T.R.S.

Share.

1 коментар

Skip to content