По струци угоститељ, по интересовању механичар и један од првих самоуких мајстора који су својевремено у овом делу Србије поправљали и одржавали моторне тестере Душан Станојевић из Каменова је у души поета и поштовалац традиције. Миље културе и народних вредности почео је да шири као основац, док је и данас уважаван у културном окружењу. Од Бога дариван за организацију, осмислио је и са истомишљеницима приредио сијасет манифестација и окупљања чији је дијапазон од стиха и музике до надметања у вожњи џипова на брду Калина.
-Одрастајући у Каменову, највише времена проводио са сам са вршњацима шетајући околним брдима као и уз Млаву на којој сам научио да пецам. Тај период оставио је на мене посебан утисак па сам се учланио у извиђачки одред „Стеван Миловановић“. Љубав ка природи и овим активностима допринео је да касније постанем старешина каменовског одреда. Нашу упорност препознали су људи из месне заједнице који су нам поклонили стару кућу на обали Млаве коју смо реновирали од темеља и у њој је био наш штаб, сећа се Душан.
Дружење са извиђачима доприноси да се Душанови стваралачки потенцијали прошире а он ангажује у бројним активностима по којима је и данас препознатљив не сам у Каменову већ и добром делу Хомоља.
-Био је то специфичан начин живота. Почео сам да наступам са културно уметничким друштвом и максимално сам анимирао вршњаке да уз школу и помоћ родитељима на имању пронађу себе и у другим активностима. Ни сам се не сећам колико њих су постали добри фолклорци, играчи, свирачи, глумци, песници… Тако смо постепено почели да организујумо приредбе, спортска такмичења, сусрете са младима других села. Крајем педесетих година постао сам председник омладине у Каменову а на једном састанку иницирали смо такмичење између нас и Забрђа. То је била претеча потоњих „Сусрета села“ а наши и млади села Забрђе су се надметали ко боље пева, свира и води коло. Речју, било је то ривалство, са поносом говори Станојевић, сећајући се да су млади у то време једном недељно приређивали богат програм за све мештане Каменова.
– Имали смо простор у месној заједници и организовали приредбе, како ја то кажем, у наставцима. Наступали су певачи, фолкорци а најзанимљиви је био рад драмске секције. За сваки наступ ја сам био задужен да „шпијунирам“ по Каменову, сазнам шта се све духовито дешавало, пренесем на папир и то као скеч секција изведемо на сцени. Наравно, нико се није љутио, иако су се многи препознавали, прича нам Душан Станојевић који почетком шездесетих година постаје дописник смедеревских новина „Наш глас“ извештавајући о занимљивостима из свог краја.
Одужио се прецима на најбољи начин
Душан је рођен 6. августа 1943. године у породици Милана и Душице Станојевић из Каменова. Како му је отац на самом крају Другог светског рата у погинуо код Загреба, одрастао је уз мајку и њене родитеље. Радо се сећа деде Животe Стојићевића, председника тадашње општине Каменово и баба Зорке, док је велики део у игри проводио уз сестру по мајци Јасну.
-Бринули су о мени на најбољи могући начин и деде по мајци и деде по оцу. Водили су ме у то време свуда са собом, тако да сам за разлику од вршњака имао прилику да видим и Београд и многе градове тадашње Југославије. То су биле породице које су се бавиле пчеларством, узгојем добрих коња и земљорадњом а ја сам васпитаван у духу традиције краја у коме сам одрастао. Наравно, ја сам се увек трудио да касније узвратим пружену пажњу на најбољи могући начин.
ОРФЕЈ СА МЛАВЕ
У разговору сазајемо да поменуто ангажовање Станојевићу и његовим вршњацима није тешко падало, јер је традицију одржавања сличних програма Каменово неговало још у доба пре Другог светског рата а поменуте активности бивају само осавремењена и масовнија верзија. Ентузијазам који га води доприноси да у свом селу обавља бројне функције: по повратку из армије од секретата партије до руководиоца Дома културе. Поменувши ангажовање на писању скечева и новинарски рад, Душан се враћа у доба када је почео да недри и сопствено стваралаштво, првенствено као песник.
-Живот, окружење, емоције и таленат доприносе да се најпре стидљиво а убрзо и на јавним наступима представим сопственим стиховима, раме уз колеге и колегинице који су донекле стекли одређену афирмацију. Сопствени труд и помоћ окружења доприносе да сада далеке 1966. године буде основан Књижевни клуб „Орфеј са Млаве“ као и истоимени часопис за књижевност и културу који излази до данас, наравно, када сакупимо средства за штампу, испричао нам је Душан који је био иницијатор, један од аутора радова и председник.
Чланови „Орфеја са Млаве“ су минулих деценија били изузетно активни. Како вели Душан, гостовали су широм земље али су били и добри домаћини пријатељима по перу и музици.
– У почетку смо се окупљали у дворишту школе и дому културе, а временом су ова дружења почела да се одржавају на поседима традиционалног изгледа „Под липама“ и „Калина“. Драго ми је да часопис има традицију и на око 200 странице обједињује радове књижевника и историчара не само нашег краја већ и читаве Србије. Уз стихове, кратке приче и историјске догађаје, на нашим књижевим скупововима ствараоци су имали прилику да уживају и у музици истоименог оркестра у оквиру кога сам свирао контрабас.
Мноштво признања
Занимљиво је да овај човек уз Синишу Ристића својевремено остварио контакт а Телевизија Београд из Каменована уживо реализовала једну од првих емисија из серијала „Знање имање“. Радо се сећа када је био гост Радио Београда и у емисији „Село весело“ говорио стихове и догодовштине из родног места. Зидове Станојевићевих соба красе бројна признања и захвалнице, међу којима „Горњачка повеља“, Повеља инђијског Књижевног клуба „Мика Антић“, Захвалницу Петровданисх сусрета у Книћу, Признање КУД-а „Живота Стаменковић Жикица Шпигел“ за изузетан допринос развоја културе у млавском крају…
Имајући у виду да је Душан у својој животној каријери био власник кафане у којој је госте забављао окрестар, упркос обавезама посебно се заинтересовао за контрабас. Тако је временом и сам научио основе свирке на овом инструменту и у оквиру локалних окрестара углавном пратио чланове културно уметничких друштава.
Вреди истаћи да је Станојевић и сам песник, те за собом има збирку „Отишао сам за облацима“ у чијем седишту је село. Стварајући стихове радо се сећа почетка шездесетих година када је композитор Будимир Буца Јовановић компоновао његову песму „Девојачки сан“ која се тада нашла на сингл плочи. Средином деведесетих у жижи је био музички фестивал „Млава пева“. Тада се нашао у најужем избору за награду стручног жирија песмом „Неверна Рада“ којом је представио не само љубав већ и традицију, успомене и лепоте родног краја. Наш саговорник је био учесник великог броја фестивала, такмичења, радијских и телевизијских емисија, али је био домаћин људима којих се радо сећа.
-Драги гост у мом дому био је Мика Кнежевић, аутор чувене емисије Радио Београда „Аутобус у пола шест“. Својим путовањима по овом делу Србије често је свраћао и уз ћаскање до дубоко у ноћ читао моје као и стихове овдашњих аутора.
Једна од занимљивости по којој мештани знају Душана Станојевића а да то нису култура и стихови била је ограда око породичне куће. Није било културе ни стихова већ традиције и села, јер ју је овај човек направио варећи дотрајале мотике, косе, виле, грабуље, рала… На жалост, овај својеврсни споменик временом је уклоњен.
У својој богатој писаној архиви и данас чува своје скечеве и драме, необјављене али на скуповима причитане песме и мношто забележених идеја. Како каже, јутром је већ у шест на ногама, прошета до брда Калина над Каменовом а након доручка неретко узме алат у руке и да му мине жеља уради нешто по потреби или својој вољи. Наравно, не прође ни дан да у своје свеске не забележи неки догађај или сећање из минулих времена држећи се чињенице да оно што није забележено – као да се није ни догодило.
Влада Винкић