Већ више пута до сада, у оквиру пројекта „Шанса за децу Сунца“ говорили смо о томе да особе са Дауновим синдромом, у генетском смислу, имају мултиплициран 21. пар хромозома. То доводи како до специфичности у самом физичком изгледу, тако и до индивидуалних способности за образовање и социјализацију.
Узевши претходно наведено у обзир, са таквом децом неопходно је радити стално, и то од најранијег узраста. Њима је у првом реду неопходна медицинска помоћ, а са друге стране важно је радити на такозваној раној интервенцији, односно на подизању капацитета особа која имају Даунов синдром. Важно им је пружити подршку и помагати им у учењу и сазнавању перцепције света око себе.
Дефектолог Јасмина Турудић истиче да у овом случају има доста индивидуалних разлика. Међутим, то не треба да буде препрека, већ нека врста изазова, да се свакој особи приђе на посебан начин и да се у складу са њеним могућностима понуде садржаји и активности које она може да испуни.
– У пракси имамо примере особа са Дауновим синдромом које су радно ангажоване, укључене у један шири социјални контекст. Нажалост, више тих примера долази нам из света, него из наше земље. Мислим да је то једна зона комфора коју би можда било добро искористити за будући рад са њима. Са тим особама важно је од раног узраста радити на томе да у развијању њихових индивидуалних способности и капацитета, касније пронађу нешто што је за њих потпуно адекватно, чиме су они у сагласности и што би могли да кроз свој животни век раде. То пре свега захтева велику мобилизацију друштва, локалне заједнице и породице, и усмеравање целокупне енергије и свих ресурса ка особама са Дауновим синдромом, наглашава Турудић.
УСКЛАДИТИ ЖЕЉЕ И ПОТРЕБЕ
Потребно је мало више порадити и обратити пажњу на укључивање у свакодневне социјалне друштвене активности. Турудић објашњава да је код особа са Дауновим синдромом, осим радног ангажовања важно да буду активни, да задатак који им се додели могу без икаквих потешкоћа да изврши.
– Уколико вам је циљ да развијете најбоље капацитете неке особе, да ускладите његове жеље и потребе са оним што можете да му понудите, онда је то један вишеденијски рад који на крају пружи резултат потпуног укључења особе са Дауновим синдромом у свакодневни живот, наравно под условом да јој све то не ствара додатне проблеме. Мислим да је то платформа за коју постоји потпуна оправданост да се на томе ради, међутим то не може функционисаи у тренутку када је особа већ формирала своје навике, када већ има неку врсту рутине.
Важно је сагледати капацитете, исте развијати смислено, циљано и у складу са тим, у зависности од способности детета, као друштво и заједница, створити социјално окружење у коме ће то бити прихваћено од стране људи који су ангажовани у тој заједници, колективу. Врло је важно знати да се можете ослонити на особу која има такве проблеме. То се гради током целог живота. Не можете са усмеравањем, са активностима, вежбама, тренинзима, одједном да прекинете и да очекујете да ће то дати неки резултат. Са свим тим почиње се од рођења. Целокупан процес развоја прати се током живота, унапређује и тек након тога може се рећи да имате особу која је спремна да се укључи у свакоднвни рад, живот, напомиње Турудић.
ПРИПАДНОСТ ДРУШТВУ
Постоје друштвено одговорне компаније, додуше мали проценат њих, које имају ангажована лица са Дауновим синдромом. Иако држава прави искораке у том правцу, ти кораци нису усклађени.
Они се морају пратити од рођења, па до дела живота када се особа са Дауновим синдромом може оспособити да ради. На тај начин лице искоришћава своје способности, осећа се корисно, осећа да припада друштву, ствара један комплекс за свој, колико толико, самосталан живот. Морам да истакнем да већина њих не може да води самосталан живот. Потребна им је подршка, али све то није безначајно, јер када особа доприноси друштву, она се осећа важном, вредном и корисном.
Особе са Дауновим синдромом су у већини случајева драге, врло умилне, имају социјално прихватљиво понашање, умеју често да се насмеју, да загрле… Узимајући у обзир и физичке карактеристике које са собом носи генетска промена, децу Сунца могуће је одмах препознати од читаве групе особа са инвалидитетом.
М. П.