У којој мери је хумор као лек потребан човеку показала је слика препуне Свечане сале Народне библиотеке „Илија М. Петровић” Пожаревац . У прилог наведеној чињеници говори да се крајем прошле недеље за вече хумора завичајног писца, познатог афористичара и сатиричара Слађана Мартиновића тражила столица више. Публика је са пажњом пратила представљање целокупног стваралаштва Пожаревљанина Мартиновића, који се као хумористичар и афористичар представио ефектним наступом у духу шаљиве монодраме, налик популарном стендапу. Вече је отворила библиотекарка Татјана Живковић, руководилац Завичајног одељења, док је о најновијем сатиричном Мартиновићевом роману „Луде краве у змајевом гнезду” из угла књижевне критике говорила библиотекарка Ана Хранисављевић.
Мартиновић је поменутим рукописом победио на конкурсу Неос издаваштва и тиме завредео објављивање овог романа који је наишао на одличан пријем код читалачке публике и љубитеља сатире. Због хумора неретко обојеног тешком иронијом и сарказмом, свој роман Мартиновић назива и црном комедијом, али је овај роман, поред одреднице сатира и црна комедија, у суштини једно постмодернистичко штиво које за тему узима судбине малих маргинализованих људи, тек низглед комичних а више трагичних токова и сплетова, који се у времену транзиције по доласку демократије у наше друштво боре за своје место у систему прилично ненаклоњеном једноставном и добром, често и наивном човеку. Можда је најбоља лекција о филозофији преживљавања садржана у уводној слици света из времена праисторије и завршној сцени на граници научне фантастике. Тежећи да доживе „пожар над пожарима”, јунаци све време, иронично, доживљају неуспехе и настављају да се задовоље тек понеким „пламичком”. Чак и када доживе велики пожар, Марфијев закон ступа на снагу и иронија се, прерастањем у сарказам, показује у свом најопоријем светлу.
Својом заокруженом, прстенастом композицијом, једноставном нарацијом, сажетим реченицама, богатством алузија и бројним досеткама, аутор нам ствара могућност лаког и брзог читања, а ефекат произведеног хумора знатно је дужи од самог читалачког чина, будући да нас тера да се запитамо над судбинама главних јунака и свезнајућег проповедача из ватрогасне службе екипе ‘ц’. Мартиновићеве јунаке, наивне поштењачине и губитнике, немогуће је не волети, или бар гајити наклоност и емпатију, јер су они, парадоксално, баш ти маргинализизовани јунаци, истовременои и велики и истрајни борци против ветрењача апсурдног света произашлог из доба транзиције с почетка двадесет и првог века.