Духовитим изразом, нашег саговорника Мирка Маринковића назвали смо хроничним зависником од стваралаштва. Није случајно јер је овај човека деценијама у лавиринту ликовног израза, идеја, истраживања, експеримената. Мариновић кога Пожаревљани углавном знају као Мирко из Дома а љубитељи сликарства под псеудонимом Мир-Мар нас допуњује:
– Мислим да је главни „кривац“ за то сада почивши Радиша Гвоздић, фанатични заљубљеник у глуму, непоправљив ентузијаста и један од последњих пожаревачких боема. Раша ме је 1987. довео у пожаревачко позориште које је у мени почело да недри интересовања из света уметности и пружи ми шансу да се једном искажем као ликовни стваралац.
Последњих година свој уметнички рад Маринковић употпунио је израдом икона и фрескописања а у овај сегмент га је увео Звонимир Стевић.
Вршачки Осијечанин из Трновча
Иако су се Миркова мајка Зора и отац Илија Маринковић упознали, венчали и живели у Вршцу, стицај околности је хтео да им се син јединац роди у Осијеку.
-У тадашњој Југославији мајка је кренула у породичну посету свом брату. Била је у седмом месецу трудноће и није очекивала да ће се на путу било шта непредвиђено десити. Но, ја сам „поранио“ и свет угледао 29. децембра 1956. године у том граду. Мени никада није сметало, али је било људи из мог окружења који су знајући где сам рођен почетком деведесетих имали прилично негативан став, прича Мирко и објашњава даље путешествије:
– Отац се запослио у једном предузећу које је почело да ради пут од Пожаревца према Петровцу на Млави. Ангажован на радовима одлучио је да купи кућу у селу Трновче где смо се преселили. Тада сам имао само две године. Касније, па и данас када ме питају одакле сам увек одговарам: из Трновча!
БУЂЕЊЕ ЛЕПОТЕ СТВАРАЛАШТВА
-Детињство сам проводио уз реку Млаву на којој сам пецао и у којој сам се са другарима купао. Као момчић почео сам да трчим за лоптом која ме је омађијала и како сам показао таленат и брзину, заиграо сам за локални клуб „Напредак“. Сада могу да признам да нисам имао довољно година па су ме једно време „шверцовали“, сећа се Мирко која је прва четири разреда основне школе похађао у Трновчу.
Како је наредне разреде похађао у Каменову са децом из села свакодневно је пешачио неколико километара до школе што ни њему ни вршњацима није тешко падало. Из овог периода посебно му је остао у сећању Емило Костић који је једно време мењао одсутног наставника ликовног васпитања.
– Касније сам сазнао да је овај човек родом из Деспотовца заправо академски сликар иза кога стоје бројни радови и награде. За разлику од одсутног наставника, Костић је нама много тога из света уметности проближио једноставним и разумљивим језиком и ја сам тек тада почео да схватам лепоту сликарства. За кратко време сам заинтересовао за уметност и од комшије из Трновча који је имао много књига почео да позајмљујем књиге из ове области. Када ми је у руке дошла историја сликарства био сам одушевљен тако да могу да кажем како је сликар Емило Костић у мени пробудио интересовање за лепоту, естетику, уметност… сећа се Мирко који је тада ипак остао ван тог света.
Живот и могућноти били су далеко од жеља, тако да је из практичних разлога и обезбеђивања сигурне егзистенције после основне уписао Школу ученика у привреди у Костолцу. Наставио је да игра фудбал и током служења војног рока као и после, када је пар сезона бранио боје ВГСК из Великог Градишта. Уз помоћ пријатеља запослио се као машинац у петровачком „Јавору“ и заиграо за истоимени клуб из Петровца на Млави.
-Тада сам се пријавио за неку стипендију, добио је и одмах уписао Вишу машинску школу у Зрењанину јер сам знао да то могу. Посебно сам се везао за техничко цртање, нацртну геометрију и статику. Уз пут сам радио преко омладинске задруге, редовно обилазио родитеље у Трновчу и помагао им колико сам могао. На жалост, при крају школовања изгубио сам оца. Емотивно ми је овај губитак тешко пао и утицао да напустим школу иако су ме од завршетка делила само два испита и дипломски рад. Изгубио сам вољу за учењем и дошао у Пожаревац где сам се запослио у Савезу возача. Упознао сам Рашу Гвоздића који ме је довео у позориште јер му је аматерска сцена била друга кућа. Овде сам срео доста добрих и талентованих људи са којима са се врло добро слагао а потом и сам почео да глумим. Радо се сећам Слободана Паје Томића, Данде Стојановић, чика Бране, Рачета, Мицка, Нинослава, Јолета Рајковића, Љубише Ђокића… Како сам волео боемски живот често сам остајао након проба и представа ширећи круг пријатеља. Упознао сам професионалне редитеље и сценографе чије су ми сугестије доста помагале јер сам временом хонорарно почео да исписујем афише и рекламне паное. Посебно ми је био драг Душко Станић, сјајни сценограф доброг духа и занимљивих идеја и није ми било тешко да са њим некада останем до зоре и помажем му у изради амбијена за будућу представу уједно крадући занат, прича нам Маринковић који на предлог Јована Рајковића и Селимира Станковића Пиљета добија посао у техничком делу пожаревачког Дому културе.
-Радио сам са Ацом Брзановићем који је исписивао афише, рекламне паное, апликације, исцртавао сценографије. Захваљујући предметима са Више школе попут нацртне геометрије и статике и практичним радом уз Душка Станића одмах сам се уклопио а по Ацином одласку из Дома на предлог Јолета Рајковића почео самостално да радим. Мислим да су тада почели у мени да се буде давни савети Емила Костића а прва озбиљна сценографија коју сам урадио била је за представу „Госпођа са сунцокретом“ у режији професора Бранка Манаса. То је било моје дело од идеје по последњег ексера, прича Мирко Маринковић објашњавајући да је сценом доминирала венецијанска црква Santa Maria della Salute у пуном сјају.
Удружење Мир Мар
Маринковић је до данас имао десетак самосталних и излагао на преко стотину колективних изложби. Учесник је великог броја ликовних колонија. Члан је пожаревачих Удружења ликовних стваралаца „Милена Павловић Барили“ и „Ђура Јакшић“, београдског „Сергеј Јовановић“ и Удружења при Железницама Србије.
-Имајући у виду рад и интересовање, основао сам Ликовно удружење „Мир – Мар“. У оквиру Удружења које сам назвао према почетним словима имена и презимена организовао доста ликовних колонија од којих је традиционална у порти манастира Сестрољин, каже Мирко.
ТАШТИНА ЛЕТЊА КУХИЊА КАО АТЕЉЕ
Како сазнајемо, следиле су сценографије за дечије и луткарске представе Радета Ђорђевића и Сава Џинкића, али и за фолклорце, балет, манифестације у Пожаревцу и околним местима. Ова врста рада нашем саговорнику уз обавезу чинило је и задовољство а није био редак случај да по завршеном послу у глуво доба крене кући у Братинац – пешке. Занимљиво је да се Маринковићево име неретко налазило на позоришним плакатима исписано двоструко. Као сценографа и као глумца а из тог времена радом помиње редитељска имена Жељка Карана, Јовице Тошковића, Оливера Викторовића…
-Значајну улогу имала је техничка екипа међу којима Бане Комадинић, Глава, Семи, Пиље… Извињавам се ако се некога не сетим.
Израда сценографија и кулиса у пожаревачком Дому културе били су сјајна основа да Мирко Маринковић током 2006. године почне да слика. Била су то најпре дела на лесониту, потом и на платну а прву самосталну изожбу имао је 2008. године. Експанзија његовог ликовног стваралаштва настаје по одласку у пензију.
– Ја сам таштину летњу кухињу претворио у атеље. Када сам одлучио да то постане мој радни простор, прилагодио сам је потребама трудећи се да ни на који начин не нарушим аутентичност простора. Зидове сам намалао кречом и временом украшавао својим радовима трудећи се да колико год је могуће неравнине и оштећења остану видљива. То није случајно јер је уз пејсаже моја стваралачка опсесија архитектура, посебо она стара, традиционална. Стварам у техници уља али сам открио да ми леже оловка и угљен којим углавном радим портрете.
Паралелно са радом Мирко је годинама набављао и са пажњом читао и изучавао велики број књига из области уметности и тако се самостално усавршавао.
-Како је у једном каталогу Драган Јацановић написао да сам учио свуда и од свакога са поносом га увек цитирам јер је то најискренији и најкраћи опис моје стваралачке каријере, вели Мирко који нам је открио да ће у кући ускоро формирати библиотеку.
Нема сумње да је највећа потпора у животу и раду Мирка Маринковића његова супруга Драгана са којом је у браку од 1991. године. Од тада заједно живе у Братинцу а стрпљење и невероватно разумевање које је Драгана исказала за Мирково даноноћно ангажовање били су темељ да до данас остану сложни и нераздвојни. Брак им је подарио синове Мише и Милана који су по струци инжењери пољопривреде.
На крају сусрета видимо да је тренутно на Маринковићевом штафелају платно са мотивима Дунава код Дубравице. Прецизније чамац у једној ували. На питање када ће запловити добили смо кратак одговор: Ускоро!
Влада Винкић
