Вероватно нема старије кучевачке фамилије или породице у којој се, сада већ с колена на колено, не преносе неки лични доживљаји и приче о легенди овог краја, чудесном музичком великану Ђорђу Марјановићу, вољеном Кокану, или Милорду, како је коме милије.
Доајен кошаркашког спорта у граду на Пеку, Живорад Рајчић, послао нам је нека од својих сећања на дружења са њим. Његови су после Другог светског рата становали код породице Марјановић, тако да су и он, а касније и његов брат Љубе, рођени и детињство провели уз ту фамилију.
-Ђорђе ми је у више наврата причао како је почео да се бави музичком уметношћу. У почетку му није било ни мало лако, рекао је Рајчић приликом разговора. Због тога сам дао неке податке за које сам сматрао да су потребни ради појашњења.
Ђорђе Марјановић рођен је у Кучеву, 30. октобра 1931. године у Бук мали, у породици Марјановић, од оца Светомира и мајке Госпаве учитељице, родом из Лознице. Када је имао само девет месеци мајка му је преминула, те бригу о деци преузима бака Стојана, очева мајка. Након три године, отац Светомир се поново жени и добија сина Војислава.
Ђорђе је основну школу, четири године, завршио у Кучеву. Школовање је наставио у Пожаревцу, у коме је похађао нижу и вишу Гимназију. Заједно са сестром Љиљом долази у Београд на студије. Сестра уписује књижевност, а Кокан по жељи баке Стојане, фармацију.
У договору са породицом, отац Светомир руши стару кафану „Златан рудник“, 1938. године у центру Кучева и следеће године су завршили леп хотел назван „Рудник“.
У приземљу је била велика сала са шанком и кухињом, а на спрату дванаест соба. Хотел је дат у најам једној породици до 1944. године.
После рата, по закону је национализован, када се у њега и усељава новоосновано угоститељско предузеће, које су касније назвали „Партизан“.
Отац Светомир, након четири године вратио се из немачког заробљеништва, и запошљава се као економиста, прво у ТП „Звижд“, па у Скупштину општине, у којој је радио све до пензије.
Бака Стојана преминула је 1953. године. Сахрањена је на новом гробљу у Кучеву, а на споменику је записано: „Нашој драгој мами, нашој милој нани, споменик подижу њени сиротани“.
Ђорђе и Љиља у Београду остају скоро сами, без средстава за живот и студије. Сестра се ускоро удаје и одлази за Чачак. Кокан остаје да се сналази и ради разне, па и тешке послове. Запоставио је студије, тако да је остао и без стана.
Сећа се Кокан добро тог времена:
-Најпре сам становао у једном пролазном одељењу, код дивне породице Романовић, у Доситејевој улици. После извесног времена, морао сам да се одселим. Остао сам без стана, спавао сам на железничкој станици две недеље. Сећам се, у поноћ би нас истеривали са станице, да би се чистила. Морали смо се снаћи неко време. Ја сам спавао на почетку Балканске улице, градила се једна зграда, унешена је столарија ја сам ту дремуцкао до три сата, када се станица отворила и чуо се специфичан жамор. Није ми било тешко, био сам млад и био сам велики оптимиста. Сасвим случајно, срео сам се са заједничким очевим и чика Жикиним пријатељем Драгим Живковићем и он ме питао, онако: „Кокане где станујеш?“ Кажем му да сам тренутно без стана, али се сналазим код другова, а он ми рече: „Што не кажеш, имам девојачку собу у Добрачиној улици, број 14.“ Учини ми се да сањам. Тада сам био најсрећнији студент, добио сам девојачку собу од дивне породице Живковић, они су ме прихватили као рођеног сина.
Кокан наставља своју животну причу:
-Године 1954, један мој друг који је обожавао да пева, позвао ме је да идем са њим на аудицију за Удружење џез музичара, да му правим друштво. Међутим, игром случаја и судбине, изгледа да сам ја примљен. Он и дан данас каже да је карта стигла грешком уместо њему, мени. И тако сам кренуо водама естраде. Певао сам на игранкама у Дому омладине, Божидару Аџији, Оријенту, Губеревцу, кошаркашком стадиону Црвене звезде, говорио је Ђорђе Марјановић.
После учествовања на приредби, отварања летње позорнице на Нишкој тврђави 1958. године, Ђорђе са групом глумаца, народних и забавних радио певача бива одлично прихваћен од публике, односно постаје звезда вечери.
Тако је почела једна успешна каријера певача, композитора и текстописца забавне музике, која је обележила шездесете, седамдесете и осамдесете године прошлог века.
За време своје каријере, Ђорђе је много путовао, али свој родни крај није заборављао. Волео га је и често му се враћао. При сусретима са суграђанима био је срдачан и са осмехом.
Сваке године, 30. октобра, на његов рођендан, локална самоуправа и Центар за културу „Драган Кецман“, у оквиру програма „Великани Кучева“, организују манифестацију посвећену свом суграђанину Ђорђу Марјановићу.
Живорад Рајчић