Јеленa М. Ћирић: Кроз живот треба ићи с` вером у себе

Протеклог пролећа у Пожаревцу и Београду представљена је збирка поезије Јелене М. Ћирић обједињена насловом „Драги мој господине“. Након књига „Жaр”, „Нaискaп” и „Mушкe пeсмe” посебну ноту четвртој у издању новосадског „Прометеја“ дају илустрације ванвременског Моме Капора као и рецензија чувеног редитеља Лордана Зафрановића. Зафрановић се приликом пожаревачке промоције публици и ауторки обратио видео путем, београдској је присуствовао лично а у рецензији између осталог написао:

 „Гледајући на Вашу поезију са моје филмске стране – не могу а да не приметим то мноштво слика. Читав низ врло јасних призора из љубавног живота између мушкарца и жене. Нешто као поетска разгледница мушко-женских односа и то доста дубока. А једноставна. Код сваке пјесме просто навиру познате слике. Истина љубавних живота. Љубав је дио који заузима страшно много времена и простора у нашим животима. Који пут смо свјесни, а често несвјесни, у оном тренуту кад се она дешава, колико је то вриједно.То јесте женска поезија. “

Пар дана пред повратак у Златни град Праг у коме јој се минуле две деценије налази породични дом, искористили смо за разговор са књижевницом Ћирић. Посебно надахнуће дали су сентиментилани сусрети са школским друговима и пријатељима након промоције у Народној библиотеци „Илија М.Петровић“ у Пожаревцу.

-Неки људи родним градом зову и доживљавају место у ком су одрастали, а не оно у ком су рођени и то је управо мој случај. Иако ми је у личној карти као место рођења наведено Смедерево, Пожаревац је град који зовем својим, у ком сам одрасла и стекла основно и средњошколско образовање, за који ме везују целоживотна другарства и многе успомене.

Мирис јоргована на углу куће

-Моји родитељи Милица и Мирослав, на које сам неизмерно поносна и захвална за све што данас јесам, читавог живота радили су у привреди и никада ме нису директно усмеравали ка писаној речи. Једини правац који су ми добронамерно даривали је стицање високог образовања.

Неизбежне слике које носи у себи и којима се често враћа су оне на доба одрастања.

-Живо се сећам „бетоњерке” у улици Чеде Васовића, тада нове зграде у којој смо живели и платоа испред који је увек врвео од деце. Ипак, најдраже успомене на детињство везане су за Малу Крсну. Село у ком су живели татини родитељи а млађа сестра Александра и ја често одлазиле за викенде и распусте остало је у посебном сећању. И сада осећам мирис јоргована на углу куће, младе траве после кише, сена које деда у сумрак довезе на трактору…. Поменуто и данас чини оквире сећања на детињство и рану младост, вели Јелена која је још тада размишљала о будућем позиву:

-Нека моја визија професионалног рада била је везана за сцену, јавни наступ, комуникацију, рад са људима. Касније сам то профилисала као журналистику. Узор ми је била Мира Адања-Полак којој се и данас дивим. Међутим, у „пет до дванаест“ променила сам курс и одлучила да то буду права и – тако је било!

 

Јелена је похађала основну школу „Вељко Дугошевић“ а потом Гимназију „Јован Шербановић“. Тако су се својевремено звале основна и средња школа у којој је готово од првог дана бежала од математике и физике.

– … Али, од првог дана сам волела српскохрватски језик, што је већ тада инклинирало ка писању. Са задовољством се сећам наставница Винке Милић и Радмиле Матић које су ме привукле литерарној секцији и свакако су иницијални кривци за мој однос према језику, читању и писању. Круну на то ставила је врстан познавалац језика и књижевности професорка Босиљка Милић која ми је у Гимназији била разредна. Кроз њене часове и часопис „Развитак“ брусио се мој таленат и склоност ка писању, као начину изражавања сопства.

У ужем избору факултета на којима се није морала борити са математиком над журналистиком и филологијом превагнула су права. По стеченој дипломи и правосудном испиту радећи у Окружном суду себе је потпуно видела у правосуђу.

-Волела сам тај позив, а виђени пожаревачки правници предвиђали су ми успешну каријеру. Међутим, живот за нас има планове другачије од оних које смо правили. Мој супруг Мирослав, иако тада још нисмо били венчани, добио је прилику да као машински инжењер оде у Праг. Било ми је потпуно логично да одемо заједно, али се и данас питам како сам као изразити локал патриота тако лако отишла. Мислила сам: „То ће бити привремено“. Чешка је лепа земља, Праг диван град за живот а оно „привремено“ траје пуне 23 године, појаснила нам је велики животни  обрт Јелена Ћирић.

КАКО СЕ ЈЕЛЕНА РАСТАЛА СА ПРАВНИЧКОМ КАРИЈЕРОМ

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Одлазак у Чешку за нашу саговорницу значио је практично растанак са правничком каријером. Са друге стране кренула је у сусрет потиснутим идејама и сновима.

– Тога у почетку нисам била свесна, али многе дипломе наших факултета потребно је нострификовати у иностранству.  Диплому правног – практично, немогуће! Речју, све бих морала поново од уписа и првог испита. Тај период се преплитао сређивањем статуса, учењем језика, доласком ћерки на свет… Живот не чека, знамо то. А онда сам се у једном тренутку, ни сама не знам како, вратила писању које је дуго било скрајнуто а које је индиректно за собом повукло и моје данашње интензивно ангажовање на пољу културе и организовање културних садржаја и програма за наше људе у Прагу. Но, поезија је највернији одраз мог сензибилитета, најприроднији вид мог уметничког израза, каже Јелена.

Део читалачке публике као и одређен број критичара сврстао је литерарни опус Јелене М. Ћирић у специфичан облик књижевног стваралаштва: љубaвнo-eрoтска пoeзиjа. Од саговорнице дознајемо да ли је ова констатација адекватна:

-Тај епитет је интригантан и мислим да њиме више воле да жонглирају други него ја. И немам било шта против тога, истичући ипак да је потка мојих песама сасвим љубавна. Истина је да су појмови као што су жудња, чежња, страст, жеља – као делови мог сензибилитета нијансе којима тенденциозно бојим своје стихове, али је то сасвим децентно и далеко од било чега вулгарног. Свакако, када нешто пустите од себе, рецимо реч, стих, књигу, нисте више тако суверени у сугерисању читаоцима како ће то доживети. А што је више различитих доживљаја, то је више слојева и тумачења, чиме написано добија на вредности, одговора Ћирић и додаје како је посебно привлачи и  рад на причама.

-Њих је неупоредиво мање и нису објављиване осим неколико на друштвеним мрежама. За причу „Живот у чизмама“ посвећену мом деди, мамином оцу, једне године сам чак добила признање на конкурсу „Милован Видаковић“ који расписује редакција Српских недељних новина из Будимпеште. Написала сам и приличан број књижевних осврта у виду рецензија или мишљења о стваралаштву својих колега писаца и песника. Уврштена сам у бројне зборнике, антологије и лексиконе и то ми чини велики комплимент.

Награде

Стваралачки опус Јелене М. Ћирић оплеменило је и позитивно потврдило сијасет награда и признања.

Разгледамо дипломе, плакете, новинске записе са уручења… Хронолошки, прва у низу је песничка награда „Поет” за дебитантску збирку песама „Жар” коју је наша саговорница освојила 2011.године. Како каже: „црвеном бојом“ у мојим мислима обележене су најдраже. Оне су: Признање „Златна значка” Културно-просветне заједнице Србије (2014.), Награда „Растко Петровић” Матице исељеника и Срба у региону за збирку „Мушке песме” (2016.), Плакета за неговање савремене српске љубавне поезије на Међународним песничким сусретима „Орфеј на Дунаву” (2017.), Захвалница Амбасаде Републике Србије у Чешкој републици за несебичан допринос и исказану солидарност нашој земљи (2024.) и Награда на „Европском Фејсбук песничком фестивалу” у организацији Банатског културног центра из Новог Милошева (2011.)

 

Ангажовања кроз писану реч Јелену Ћирић су индиректно одвела простиру се у неколико сфера.

-Поменула бих дописништво и сарадњу са емисијом „Србија на вези“ Радио телевизије Србије, која се бави животом и активностима српске дијаспоре. Велики и важан пројекат чији сам део као глумац и продуцент била је филм „Седам хиљада душа“. Ово остварење редитеља Сањина Мирића се након фестивалског периода и премијерних пројекција сада може погледати на Youtube каналу. Реч је о страдању Срба у аустроугарским логорима на територији данашње Чешке, објашњава наша саговорница која је у филму креирала улогу  Klarе Linhard.

Тренутно највише времена посвећује раду двају удружења. Једно је удружење српско-чешког пријатељства „Родољуб“ а друго, чији је актуелни председник, носи име „Ластавица“. Удружење окупља чланове са простора некадашње Југославије негујући културу тих народа. Cнагу и елан за рад и стваралаштво ова талентована и свестрана жена налази у најближем окружењу.

-Породица, нарочито у ово време грубости, отуђености и недовољне свести о разлозима незадовољстава и несреће на глобалном нивоу, је као азил, као гнездо у које се вратите после лêта, срећни, због осмеха који вас чекају и срца, због којих и ваше куца. Супруг Мирослав и ћерке Марија и Тамара су моја велика подршка и знам да су поносни на мене, бар колико и ја на њих. Сматрам то привилегијом и благословом, вели књижевница Јелена М. Ћирић и закључује:

-Немам конкретан животни и стваралачки мото. Можда само став, који произилази из мог менталног склопа, да кроз живот треба ићи позитивно и с` вером у себе, а вера у себе је у крајњој линији одраз вере у Бога.