Азире Ахмети је енергична и упечатљива Ромкиња, која је пре око тридесет година, када је то било готово незамисливо, завршила Економску школу и уписала Вишу педагошку.
Њен пример је и данас права реткост, али драгоцен узор новим генерацијама младих Ромкиња.
Пре 25 година доселила се са Косова, из Гњилана. Тамо је завршила основну и Економску школу. Уписала је Вишу педагошку и упоредо се запослила у Дому здравља у Косовској Каменици, а потом у Здравственом центру Гњилане.
Међутим, ратно стање је натерало Азире да напусти родни крај, досели се у Костолац и започне живот изнова.
Текст је на српском, а видео на ромском језику / Tekst je na srpskom, a video na romskom jeziku
Последњих година ради у Канцеларији за ромска питања у Костолцу, најпре као администраторка, а потом као координаторка.
Нажалост, ту су је довеле трагичне околности, али се чини очигледним да је – на правом месту, у право време. О томе сведоче Азирини сународници, којима су увек на располагању њени савети, знања, вештине и добре намере.
ОБРАЗОВАЊЕ – ОБАВЕЗАН ЖИВОТНИ ПУТ
Азире и њена двојица браће одрасли су уз родитеље који су веровали у вредност образовања.
– Сматрали су да је образовање обавезан животни пут. Школовали смо се сво троје. Мој тата је млад остао без родитеља, тако да му није било лако да изгради живот за себе, касније и за породицу. Али, није одустајао. Радио је као курир у основној школи. И, стално нам је говорио колико је важно да се школујемо, сећа се Азире и наставља:
– У то време је ромска популација на Косову у далеко већем броју завршавала школу него Роми у осталим деловима Србије. Али, и тамо је образовање женске деце после основне школе било ретко. Ја сам, у свом граду, била прва Ромкиња која је завршила средњу школу.
– За мушкарце је то већ било уобичајено. Не само средња школа, него и даље образовање. Док сам радила у Здравственом центру Гњилане, имали смо пет, шест лекара Рома.
Азире се није удавала, али је бринула о деци свог брата који је рано преминуо.
– Када сам због старатељства отишла у Центар за социјални рад и када сам рекла да имам Економску школу, службеница ме је гледала изненађено. Са друге стране, мени је њена реакција била изненађење. Морала сам да питам чему се чуди, прича Азире и додаје:
– Заправо, у овом крају, посебно у то време, није било Ромкиња са завршеном средњом школом. Реткост је била и основна. Зато ми је још драже што се то мења. Промене су постепене, али се дешавају, а сваки помак је важан. Када једна девојчица види да се друга школује, па запосли, онда и она то пожели. Ипак, мислим да много зависи и од тога да ли породица васпитава децу да се школују и расту као самосталне личности или не.
– Трудим се да мотивишем младе Ромкиње да шире гледају на живот и могућности које су пред њима. И, све чешће, од девојчица може да се чује да не желе младе да се удају, него да прво заврше неку школу. Желе могућност избора, каже Азире, која у залагању за еманципацију Ромкиња активно сарађује са бројним ромским удружењима и организацијама широм Србије.
– Волела бих да све Ромкиње завршавају школе и зарађују свој динар. За брак има времена. А, кад дође време, удајте за онога кога волите и будите подршка једно другоме. Будите храбре за себе и своју децу, поручује Азире Ахмети.
Текст и видео: А. М.
Фото: А. Ахмети
