Могу жице виолина да развеселе, али и избоду срца људи. Зависи чији прсти их мазе и да ли мелодија легне где и када треба. Прсти човека кога се сећамо, пожутели од „Дрине“ без филтера, били су златни прсти човека коме је школа била сам живот.
Прича о Светиславу Николићу, деди познатог хармоникаша Новице Николића Патала, прича је о тихом човеку, чији је живот и без много изговорених речи оставио дубок траг. Потекао из Дрмна, рано је открио музику као свој ослонац и начин изражавања. Пут га је одвео далеко од Дрмна у Меминген, преко кратког уточишта у Швајцарској, назад породици у Југославију, где га је дочекала тишина у којој је провео остатак живота. Са собом је понео сенке рата, болест која га је све више затварала у себе и тиху чежњу за женом коју је упознао у Берну.
МЛАДОСТ И МУЗИКА
Светислав Николић, у селу познат под надимком Света Муне, рођен је 8. јануара 1915. године. Био је самоуки виолиниста. Није похађао школу, није знао да чита ни пише, али је инструмент савладао изузетним слухом, упорношћу и свакодневним свирањем у махали, где је већ у младим данима стекао углед и име вештог музичара.
Пут га је често водио у село Десине, у коме је свирао са тамошњим ансамблом кога је чинило једанаест врло надарених виолиниста, познатих широм краја. Њихова музика преносила се искључиво слухом уз невероватну прецизност и сигурност, ретко чујном ван ромских заједница.
Десински ансамбл био је тако цењен да их је посећивао и један од најзначајнијих стваралаца српске народне музике Властимир Павловић Царевац. Говорио је да га фасцинира њихова лакоћа извођења без исписаних нота. Свирали су само срцем и душом.
Нажалост, сенка Другог светског рата кобно се надвила над њима. Док је Светислава пут одвео у заробљеништво, судбина његових другова из Десина завршила се трагично. Према истраживањима и записима др Недељка Васића, свих једанаест чланова ансамбла стрељано је током нацистичких одмазди 1943. године на Чачалици. Тим поводом забележена је Царевчева реченица: „Није стрељан само оркестар, већ и један део душе овог краја.“
ПОСТАО ЈЕ БРОЈ 4106
Светислав Николић је одведен из Дрмна 21. априла 1941. године са педесетак мештана које је тога дана привела Недићева војска. Сакупили су их испред кафане у центру села и запрежним колима превезли до Железничке станице у Пожаревцу. Затим су одведени у непознатом правцу. Света је за собом је оставио супругу Милицу и двоје мале деце, а са собом понео само виолину, једини предмет који је имао смисла у тренутку када се живот рушио.
Депортован је у Stalag VII B Memmingen, логор под управом немачког Wehrmachta. Простор је био претрпан заробљеницима из целог региона. Међу Југословенима било је неколико хиљада, који су распоређени у бројне радне одреде.
Доласком у логор, његово име замењено је бројем 4106. То је био административни гест који је означавао да човек престаје да буде особа и постаје радна јединица. Међу ретким стварима које му нису одузели била је виолина, једини предмет који га је подсећао на живот пре рата и будио наду.
Према доцнијој причи Дрмљана, управо му је виолина у појединим тренуцима олакшала положај. Повремено би засвирао на захтев стражара, што га је, како се веровало заштитило од најтежих послова и премештања у још бруталније логоре. Иако то није званично документовано, остало је као сегмент локалног сећања.
Светислав је убрзо распоређен на присилан рад у околна села, у пољопривреди, на тешким физичким пословима, у шталама, на пољима, као и на тешким задацима попут поправке железничких пруга. Хлеб је био редак, умор сталан, а живот сведен на преживљавање. У таквим условима виолина му је била једини заклон – није могла да ублажи глад, али му је враћала осећај да још постоји.
Меминген је пред крај рата претрпео тешко савезничко бомбардовање. Најјачи напад, 20. априла 1945, погодио је железничку станицу и градске четврти, остављајући за собом рушевине. Иако Stalag VII B није био мета и није оштећен, заробљеници су осећали детонације и потресе. Но, сваки удар био је подсетник да се фронт приближава и да се рат ближи крају.
Шест дана касније, 26. априла, америчке трупе ушле су у Меминген ослободивши логор. Пред њима су стајали људи, сенке, на ивици снаге, исцрпљени од година неизвесности и страха, несигурни чак и у значење речи слобода. Kолоне измучених заробљеника кренуле су лагано, ка будућности коју су једва могли да замисле.
Међу њима је био и Светислав Николић. Исцрпљен, изгладнео, али жив!
У ШВАЈЦАРСКОЈ
У наступајућим данима заробљеници су чекали организовани. У том метежу Николић се са својом виолином, као највећим благом прикључио групама које су се упутиле ка Швајцарској. Након година глади, страха и понижења, у Берну је започео мирнији део живота. Окружење му је пружило сигурност коју није познавао. Радио је у фабрици стакла на тешком послу, али се није противио. Давао му је стабилност и вратио осећај свакодневице. Виолина га никада није напустила. Свирао је на радничким забавама, скромним окупљањима и локалним приредбама. У сећањима мештана остао је упамћен као „онај Југословен са виолином“, тих, ненаметљив, али увек присутан кроз музику. Његово пребивалиште водило се на адреси ресторана „Thorpark“ уз градски зоолошки врт. Није познато да ли је ту и радио или је само административно евидентиран, али документи потврђују да се ту водио до јесени 1949. године.
Николић је у Берну упознао жену из тог града, са којом је започео заједнички живот и добио ћерку. Но, породица данас о њима нема никаквих података. Октобра 1949. швајцарске власти издале су допис, којим је одређено да мора напустити земљу.
СВА ТУГА У ЗВУКУ ВИОЛИНЕ
Повратак у Југославију за Николића није био повратак у мир. Рат, године логора, одлазак из Берна, губици и раздвојеност оставили су дубоке последице. Убрзо по повратку у Дрмно појавили су се симптоми тешке душевне болести која га је повлачила у тишину и учинила изузетно осетљивим на звукове. Укућани нису смели да залупе вратима, повисе глас, па ни да се закашљу. Сваки нагли звук враћао га је у дане ратне и логорске агоније.
Мештани га из тих времена памте као човека који је ретко говорио. Шетао је сам, седео сам и често свирао испод старе трешње и на клупи у својој махали.
О логорским данима причао је мало, кратко и невољно. Заробљеништво је оставило дубоке ране, али га је исто толико болела и туга за Берном, за женом коју је тамо заволео и дететом које је остало с њом. Они који су га знали, кажу да га је та туга пратила до краја живота. Њена писма из Швајцарске стизала су повремено – кратке поруке, фотографије њихове ћерке и понеко паковање жица за виолину. Све је то чувао у ћеману, као нешто драгоцено и ломљиво, једино што га је још везивало за изгубљени део живота. Никада их више није видео. Спас је налазио у својој виолини. Седео би испод старе трешње и свирао дуго, тихо, често са сузама које није крио. Његова музика говорила је све оно о чему је он ћутао.
Ипак, међу потомцима и мештанима и данас се говори да је његова ћерка много година касније долазила у Југославију желевши да га пронађе. Према причама до њиховог сусрета није дошло, највероватније због његове тадашње болести, али овај детаљ је део породичног сећања које се чува са тихим поштовањем.
Породица и мештани живо памте како је Светислав Николић свирао до позних дана живота. Тихо је извлачио тонове који су говорили уместо њега. Та музика била је његова животна прича. Роман који није могао да напише и речи које никада није умео или могао да изговори.
Тихо, како је и живео, Светислав је овај свет напустио у 88. години. Испраћен од породице, пријатеља и мештана, сахрањен је уз супругу Милицу на Старом гробљу у Дрмну. На вечни пут је отишао са својом виолином, као верним сведоком свега што је у животу научио, одсвирао, преживео, волео, изгубио…
Причa је зaснована нa пoрoдичнoм прeдaњу, сaчувaним дeлoвима личнoг казивањa Свeтислaвa Никoлићa, сведочењима мeштaнa сeлa Дрмнo и aрхивскoj дoкумeнтaциjи до које су потомци дошли.
Фото: Породична архива Маје Ђорђевић