Натпросечно топао зимски дан био је сјајна прилика за посету Костолцу и занимљив сусрет са човеком који је читав радни век провео у овдашњој Медицини рада. Део суграђана га зна као осведоченог љубитеља природе и оснивача првог еколошког друштва на територији браничевског округа „Зорa“. Део као поштоваоца уметности и добре књиге, али и као аутора два занимљива књижевна штива којим је овековечио сегменте родног града: „Костолац, једна прича“ и „Костолац траг у бескрају“. То да је Костолац заиста родно место Синише Радиновића потврђује крштеница у којој је као место рођења наведена управо ова Општина.
Дочекао нас је пред улазом у зграду где је уређивао баштенско и саксијско цвеће које украшава простор.
-Склоност ка лепом и новом, уметности, доброј књизи, природи и њеном очувању карактеристика је мог зодијачког знака – водолије, каже Синиша потврђујући чињенице о сопственим ангажовањима која су иницирала да га боље упознамо.
Док разгледамо лепоту биља пажљиво слушамо саговорника чија животна прича делује као занимљив филм чији почетак враћа у године одрастања.
– Сценарио је исписивала дечија машта а сценографију чинило окружење који је подсећао на пределе из филмова о Винетуу и Олд Шатерхенду. Импровизација је била наше оружје коју ни најбоља „игрица“ не може да надомести. Мрак је био идеалан за жмурке и неправазиђене „лопове и жаце“ а дан за „јерјечкиње-барјачкиње“ и „нека бије, нека бије.“ Девојчице су играле школице, између две ватре, ластиш и уљуљкивале лутке. И зимске чаролије биле су одраз наше маште а скије, санке и клизаљке плод импровизације или продукт руку вештих мајстора. Пркосили смо зими подносећи заноктице и снегом натопљене кринке и чарапе. Ни зима није могла да заустави захукталу младост, дечју радост и разиграност. Било је ту и љубавних заноса, дугих шетњи корзоом и романтичних седељки у парку…Они на чекању да их погоди Аморова стрела играли су фудбал од јутра до мрака а за промену каубоја и индијанаца у напуштеном делу копа. Када је прошло време кратких панталона на вратима живота је куцала средња школа и време првог озбиљнијег погледа у будућност.
Синиша Радиновић је рођен 16. фебруар 1955.године у породилишту у Костолцу који је тада имао статус општине.
-Уз старијег брата Ђурицу одрастао сам у породици мајке Милосаве и оца Станка. Мајка домаћица као све удате жене оног времена одана породици. Пожртвована, спретна и креативна, пуна љубави, успела је да нас задоји патриотизмом, емпатијом и добротом. Отац је био високо квалификовани машиниста парних турбина који је радни век провео у Тетмоелектрани Костолац. Родитељска љубав и васпитање много нам је значила у каснијем животу, прича Синиша посебно се сећајући брата који више није међу нама:
– Ђурица је био талентовани голман. Поникао у „Рудару“ касније је бранио за „Дунавац“ из Петке где су тада играли Сотир Суботић, Тоза Нацић, Симић, Јоца Вуксановић… Са посебним пијететом истичем његов значај у настанку књиге „Костолац, једна прича“ издате 2017.године.
ЗEЛEНE OЧИ ИНСПИРАЦИЈА И РАДОСТ
Синишу Радиновића је тај период довео у Пожаревац где је похађао Средњу медицинску школу. Ново друштво, период сазревања и захтевног учења. Пре подне пракса у градској болници по подне школа.
-Било је то време заљубљивања, екскурзија, спортских такмичења и школских обавеза уз искрено другарство које је чинило незаборавни период одрастања, сазревања и мог живота, вели Радиновић који се потом враћа у родни Костолац где је започео радну каријеру, заволео најлепше зелене очи и основао породицу.
-Заувек сам захвалан својој Зорици, мајци наших синова, узорној, поносној и креативној личности која ми је улепшала живот. Костолац без ње не би био мој град инспирација и радост. Обзиром на моје књиге о Костолцу кажу да сам хроничар Костолца. Лично истичем како сам сведок времена и дешавања као и познаник људи који су били учесници појединих догађаја. Много тога записао сам разговарајући са њима јер су знали више од мене и памтили приче старијих. Ту су и сећања родитеља, комшија, пријатеља…
-Август шездесет и неке… Када се враћаш одакле год, обично буде ноћу, када су аутобуси одавно утонули у дубоки сан, а такси услуга се огледала у романтичној вожњи старим фијакером. Да, фијакер као део фоклора и етно декора једног давног времена, али као сигурна вожња која ће те довести на жељено место. Складан ритам и уједначени бат коњских копита, држе ме будним и врло узбуђеним. Ту сам, близу. Тишина, топла летња ноћ и звездано небо. Једва се осећао благи поветарац који ме је миловао по коси, као нежна и топла мајчина рука. Улична светла стопљена у једну велику звезду која плови ка звезданом небеском своду. Шуме крошњи, мирише лето на измаку, а то је најлепше доба у Костолцу. Ноћна рапсодија као свечана музика за дочек, за повратак кући, за топли загрљај са вољеним градом. Стижем. И тада сам, од силине узбуђења и радости, јутро дочекао широм отворених очију, ослушкујући ноћну музику коју је компоновало безбрижно детињство. Праскозорје. Тамо негде на хоризонту, сунчева светлост најављивала је рађање новог дана. То ме је подсетило на она јутра када сам са старијим братом одлазио на пецање и са обале Дунава посматрао рађање новог дана, окупаног пурпурним бојама које су реку чиниле бајковитом и готово нестварном. А Дунав широк, дубок, моћан, пркосно леп и поносит на освојени простор, на предивну обалу, пешчане плаже и стазе љубави. Памти он и Римљане, Словене и моћног Барбаросу и Атилу страшног… Стварно су успомене најмоћнија истина коју носимо из детињства. А успомена има… Лето се памти по годишњим одморима родитеља и по великом летњем, ђачком, распусту, врелини сунца, купању и „играма без граница.“
КОСТОЛАЦ КРОЗ ИСТОРИЈУ
О граду који је почео да се ствара на темељима Старог Костолца из времена Вајферта, почетку рударења, првом светлу далеке 1903.године, отварању прве школе и прве читаонице на овим просторима Радиновић је сазнао читајући прву монографију Костолца. Тако се родила идеја да настави низ егзактних бележака, сећања, историје…
-Костолац је град са преко 20 нација које су донеле своје обичаје а све се то уклопило у једну целину. Није лако да вам током овог кратког сусрета изнесем упечатљиву сторију о граду рударске, спортске и културне традиције у коме су живели интересантни људи, ударници, градитељи… Из прича које сам памтио и бележио ту је почетак градње термоелектрана Мали и Велики Костолац. За потребе градитеља, отворена је чувена кафана „Катанац“ са билијар салом, шанком и салом за ручавање. Трговачка радња мешовите робе „Узор“ која је подмиривала потребе ондашњих Костолчана. Током 1947. године основан је КУД „Светлост“ са драмском, фолклорном и музичком секцијом. Касније, 1958. савет Дома културе закључује уговоре са позоришним кућама Београда. Репертоар је уређивао чувени Бојан Ступица а гостовала су позната глумачка имена: Мира Ступица, Миливоје Живановић, Љубиша Јовановић, Мија Алексић, Миодраг Петровић Чкаља, Оливера и Раде Марковић… Спортска традиција огледала се кроз успехе фудбалера „Рудара“ које су потом преузели одбојкаши и рукометаши. Посебно дубок траг у домаћем спорту оставили су гимнастичари „Партизана“, испричао нам је Радиновић.
Као особа која је 41 годину провела у Дому здравља Костолац, осврнуо се на и на ову установу:
– Златно доба био је период од 1974. до 1984.године и драго ми је да сам био део тог времена а својим радом делимично допринео том успеху. После 1985. и политичке интеграције са Домом здравља у Пожаревцу почиње лагана стагнација костолачког здравства. Но, у сећању остају драга лица колега и сарадника са посла као и бројне догодовштине које су пратиле наш рад и дружење.
За вишедеценијски допринос и афирмацији медицине рада, добитник је више признања међу којима и најзначајније: „Златни знак“ Националне асоцијације Удружења здравствених радника Србије.
Синиша Радиновић данас ужива у пензионерским данима окружен унуцима. Ту су дуге шетње са супругом Зорицом и добра књига а остале тренутке проводи у природи и уз поменуто уређење дворишног простора. Наравно, највећи сегмент посвећује истраживању костолачке прошлости. Новинарском упорношћу сазнали смо да увелико ради на припреми треће књиге која ће његов родни град представити кроз анегдоте.
То за нас значи нови сусрет и нова прича. Јер, Костолац је траг у бескрају.
Д.В.