Од формирања, до данас, Фудбалски клуб ,,Железничар“, поред проблема са тереном који захтева велика улагања, увек је кубурио са финансирањем. Деценијама се финансирао искључиво од добровољних прилога чланова синдикалне организације Пожаревачког железничког чвора.
Притом, у послератном периоду, на састанцима Управе, инсистирало се на класичном аматеризму.
Међутим, привилегија је била могућност да се неки од фудбалера запосле на Железници. То је неговано скоро до данашњих дана. Чак и кад су фудбалери другог клуба прелазили у ,,Железничар“, чинили су то због посла, а не због пара, јер их није било.
У тексту објављеном у ,,Речи народа“, 1962. године, аутора Предрага Радовановића, насловљеном „Шта је са стадионом Железничара?“, говори се о томе да стадион није био у потпуности изграђен, а већ је почело запуштање, атлетска стаза је потпуно онеспособљена за такмичење, трибине руиниране.
– Формирана је и комисија у СОФКА-и, ангажован је урбаниста, али коров буја, а чланови комисије мудро ћуте, писао је Радовановић.
Када је формирана Подунавска међуподсавезна лига са 14 клубова, почетком августа 1964. године, у ту лигу улази ,,Железничар“, јер је у претходној сезони био одмах иза костолачког ,,Рудара“.
Потом, у сезони 1965/66, поново испада у ранг ниже, у Пожаревачки подсавез, и осваја друго место иза ,,Звижда“ из Кучева.
Почетком марта 1967. године, ,,Железничар“ је угостио ,,Легију“ из Варшаве, првака Пољске у то време. Наравно, гости су победили 2:0, али је лош терен утицао на квалитет приказаног фудбала.
Такође, крајем шездесетих и почетком седамдесетих година, стонотенисери ,,Железничара“ били су феноменални. Играли су Квалитетну лигу Србије, што је био други ранг. Тадашњу екипу чинили су Миленко Самарџић, Милорад Грујић и Сергије Милетић.
УСПОНИ И ПАДОВИ СЕДАМДЕСЕТИХ ГОДИНА
Почетком седамдесетих година, на челу стручног тима ФК „Железничар“ долази мајор Ненад Зец, који у неколико сезона постиже невероватне резулатате.
Сезону 1969/70, ,,Железничар“ завршава са 23 победе, седам нерешених и без пораза, уз гол разлику 129:24, што је било нестварно добро.
Главни голгетер био је Марко Радочај, који је у том првенству постигао 51 гол. Други стрелац је био Славиша Јевремовић, који је постигао 35 голова.
Састав су чинили: Петар Црнобрња и Јовановић, голмани, Милосављевић и Веселиновић, бекови, у халф линији су били Павловић и Стефановић, Ратко Перић и легенда Милан Мића Несторовић, у навали Ђокић, Јевремовић и Станић, центарфор Марко Радочај, Антић, Марковић и Миомир Мића Илић.
Наредних година уследили су доста слабији резултати, јер је Клуб био у потпуности реаматеризован и окосницу тима чинили су запослени фудбалери на железници. Поводом Дана железничара 1975. године, ,,Железничар“ је био домаћин имењаку из Сарајева. Та утакмица је одиграна на Хиподрому, у присуству 1.500 гледалаца, и гости су славили са 5:0.
Нажалост, Регионалну лигу 1975/76, „Жеља“ завршава на последњем месту и испада у Међуопштинску лигу, где у наредних неколико сезона постиже просечне резултате.
Иначе, двојица од четворице најбољих судија из овог краја, Зоран Дубајић и Милојко Симић, играли су у млађим селекцијама или првом тиму ,,Железничара“.
Крајем седамдесетих година, Спортско друштво „Железничар“ је практично угашено, јер су се све секције или претопиле у Спортско друштво „Пожаревац“, а затим „Млади радник“, или су престале да постоје.
Остали су само фудбалери, до дана данашњег. На првим Радничко – спортским играма железничара Србије, јуна 1979. године, чланови пожаревачког ,,Железничара“ постали су екипни прваци Србије. На том такмичењу, одржаном на Борском језеру, учествовало је девет железничких чворова, Београд, Ниш, Краљево, Зајечар, Лапово, Титово Ужице, Лајковац, Ваљево и Пожаревац.
ОД МЕЂУОПШТИНСКЕ ДО ДРУГЕ СРПСКЕ ЛИГЕ
Почетком осамдесетих година појавила се нова успешна генерација, када челници Клуба за тренера доводе Војислава Марковића из Петке.
Тада су из међуопштинског ранга 1982/83, за две – три сезоне, прескочили више рангова и дошли до Друге српске лиге.
Поред тренера, за успех су били заслужни и играчи: Стојан Илић, Миомир Илић, Филиповић, Стојановић, Станојевић… Такође, председник Клуба био је Момчило Јекнић, секретар Секције у саобраћајно – транспортној делатности.
На челу Секције био је директор Љубиша Живковић, који је захваљујући везама са пословодством и радничким саветом у Београду омогућио да се већина тих играча запосли и да један број играча из Младог радника, Рудара и других клубова дођу у Железничар и направе респектабилну екипу. Њу чине: Дарко Милановић, Радомир Првуловић, Слободан Петковић, капитен Миомир Илић, Верољуб Живковић, Љубиша Стојановић, Стојан Илић, Ратко Миленковић, Радиша Митровић, Лука Тудор, Бранко Стокић, Александар Ђокић, Небојша Петровић, Ратко Савић, Бранислав Вујисић, Звонко Живковић, Владица Пауновић, Радомир Милуновић. Затим су дошли Топаловић и Радовић из Забеле, Стојчић из Металца, Стојановић и Петровић из Мајданпека.
Реорганизацијом 1986/87, улазе у Моравско – подунавску лигу коју завршавају на првом месту и прелазе у виши ранг – Другу српску лигу. Тренер постаје Петар Стефановић, а у тиму су: Петковић, Перовић, Рајчић, Живковић, Вујисић, Пејић, Маринковић, Радојковић, Станисављевић, Стефановић, Илић, Тудор, Живановић. Ту сезону, услед јаке конкуренције, ,,Железничар“ је завршио при дну табеле, али је опстао. Мића Илић је уједно био и играч и тренер. Нажалост, у пролеће 1989. године „Жеља“ убедљиво последњи, испада из Друге српске лиге.
На традиционалном летњем турниру пионирских екипа у малом фудбалу „Тулба 1990“, ,,Железничар“ је био четврти. За најбољег актера проглашен је Зоран Милетић. Сезоне 1991/92, ,,Железничар“ се опоравља и заузима прво место у Подунавској регионалној лиги. Ту генерацију чине: Зимоњић, Ранђеловић, Којић, Ристић, Маринковић, Јотић, Илић, Новаковић, Димитријевић, Ђорђевић, Павловић, Ражнатовић…
Посебно место заузима 1996. година, када је обележено пет деценија постојања тог радничко-железничког клуба. У тој години, фудбалери ,,Железничара“ наступали су у Подунавској зони и сасвим су солидно играли. Јесењу сезону када је обележен тај значајан датум, завршили су на трећем месту на табели.
УСПЕШНЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ ДО 1996.
У послератном периоду, сигурно треба истаћи генерацију кад су играли: Добошаревић, Перић, Дорингер, Миленковић, Трифуновић, Јовановић, Гајић, Пилаш, Гомиршек, Живановић, Стокић и неки други играчи.
Крајем шесте и почетком седме деценије, када је тренер био мајор Ненад Зец, играла је сјајна генерација коју су чинили: Црнобрња, Јовановић, Милосављевић, Веселиновић, Павловић, Несторовић, Перић, Стефановић, Ђокић, Јевремовић, Станић, Радочај, Антић, Марковић, Илић.
Интересантно је да је и дневни лист „Политика“ посветио пола стране овом тиму због рекордних резултата: ниједан изгубљен сусрет, највише голова дато, најмање голова примљено. И Марко Радочај, који је био центарфор, остварио је рекорд који вероватно ни до данас није забележен — 51 гол у тој сезони је постигао.
Такође, посебно се истакла и генерација која је дошла до Друге српске лиге, а коју су чинили: Милановић, Петковић, Миомир Илић, Миленковић, Живковић, Радовић, Ђокић, Јовановић, Тудор, Ђорђевић, Љубеновић, Вукадиновић, Петровић, Поповић, Стојчић, Митровић, Илић.
ПРИЗНАЊЕ ВЕЛИБОРУ ВАСОВИЋУ
На свечаној академији поводом педесет година Клуба, која је обележена 21. децембра 1996. године, у великој сали Центра за културу, уручене су златне плакете и повеље, појединцима, институцијама и асоцијацијама. Најзначајније признање тада је добио легендарни Велибор Веља Васовић, који је започео своју каријеру практично у пожаревачком ,,Железничару“ као кадет – врло млад, јер су се његови родитељи релативно брзо после тога преселили за Београд.Тог дана одиграна је прва утакмица ревијалног типа између ,,Железничара“ и ,,Младог радника“ на стадиону ,,Младог радника“. Слављеници су победили са 3:2, иако је ,,Млади радник“ тада био два ранга изнад ,,Железничара“. Већа мотивација је вероватно одлучила исход, а будући да је била пауза у првенству за оба клуба, то је допринело оваквом резултату.
Посебно је значајно сећање на Велибора Васовића и његове речи након примања признања у Пожаревцу.
– Прве фудбалске кораке начинио сам у родном Пожаревцу на стадиону ,,Железничара“, а затим сам пропутовао цео свет као фудбалер. У дугој играчкој и спортској каријери добио сам бројна признања, али ми је ово из Пожаревца најдраже.
Васовић је објаснио да, упркос светској слави, признање из родног места има посебну тежину, цитирајући народну изреку: ,,Ако те не признају у твом селу, џаба сва светска признања“.
Сезоне 1997/98, ,,Железничар“ се такмичио у Подунавској зони. Учествовали су у Купу железничара Србије, такмичењу свих клубова са тим именом из целе земље. Завршница турнира играна је у Лајковцу, на игралишту Бање Врујци. У утакмици за треће место пожаревачки „Железничар“ декласирао је смедеревски Железничар са 4:0, иако је противник тада био члан Српске лиге.Тих година своју активну фудбалску каријеру као првотимац започео је садашњи председник Клуба, Зоран Милетић. Као талентован млади играч, наступао је за ,,Железничар“ на двојну регистрацију, док је био члан ,,Рудара“ из Костолца, како би имао континуитет у игри.
Двадесетак последњих година, ,,Железничар“ углавном игра Међуопштинску или Окружну фудбалску лигу са мање или више успеха. Наравно, основни проблеми су, јасно је, и финансије и стадион који је руиниран и није обновљен. Потпуним решавањем имовинско – правних односа, стекли би се услови да Железнице почну да улажу у терен и осталу инфраструктуру.
Д. Динић
Објављени текстови су сачињени на основу материјала који се припремају за израду монографије