Станиша Пауновић, бард влашке народне музике и магистар правних наука. Родом је из Турије надомак Кучева. Запамћен је као један од највећих извођача влашких песама, али и као врло успешан адвокат. За живота био је и активан члан Националног савета влашке националне мањине у Србији.
КРАЉ ВЛАШКЕ ПЕСМЕ
Рођен је 1947. године у радничко-сељачкој породици. Отац Јоца био је ковачки радник и носилац Ордена рада са сребрним венцем, а мајка домаћица.
Школске дане је започео у Кучеву и наставио их у Нишу, где је уписао и Правни факултет. Након прве године студија, због одличног успеха, добио је стипендију за школовање. Иначе, све време студирања био је активан члан КУД-а Оро из Ниша. Свирајући и певајући током студентских дана је и зарађивао.
Иначе, Станишина љубав према музици потиче од његовог деде фрулаша Стојимира и бабе Веселије, која је била позната по гласу и певачком таленту. Од деде је наследио дудук, а од оца је за десети рођендан добио хармонику. Отада је почео активно да свира и пева.
Први јавни певачки наступ имао је у трећем разреду средње школе, за Дан младости. Извео је песму на српском језику „Са јаблана црвен листић пао“.
У Нишу је упознао Душана Ђорђевића Мраморца, који је запазио Станишин таленат, тако да је убрзо настао и први албум.
Са музичким материјалом снимљеним на траци, Ђорђевић и Пауновић су отишли у тадашњи “Београд диск” (касније Југодиск). Директор Драгутин Пресбургер, када је чуо како Станиша пева влашки, затражио је да се сниме влашке песме. Након тога се Станиша враћа у Кучево и од културног радника Воје Марјановића, иначе брата Ђорђа Марјановића по оцу, добија траке са песмама са Хомољских мотива. Станиша је изабрао четири песме и 1970. године снимио своју прву плочу.
Три године касније је завршио и Правни факултет. Вратио се свом крају и у Кучеву обављао различите функције из области правне струке. Паралелно је наставио да негује своју љубав и таленат према музици, пре свега влашкој, оставивши неизбрисив траг у утемељењу и развоју влашке културне баштине.
Станиша Пауновић преминуо је у новембру прошле године, у свом селу Турији. За собом је оставио сина Оливера, на којег је пренео музички таленат. Прву хармонику му је купио још пре основне школе. Оливер је на часове хармонике ишао код још једног великог влашког музичара, хармоникаша Слободана Божиновића, а потом код Велизара Матушића, Драгише Пауновића, а затим код Синише Животића, сина Витомира Животића, иначе чувене хармоникашке породице из Пожаревца. Касније је Оливер често пратио оца Станишу на наступима.
АДВОКАТСКА И ПОЛИТИЧКА КАРИЈЕРА
Адвокатска канцеларија магистра правних наука Станише Пауновића налазила се у центру Кучеву. Одмах након дипломирања 1973. године, вратио у родно Кучево у којем је до 1976. године био судијски приправник и судија. Потом је распоређен на место секретара Скупштине општине Кучево, све до 1977. године. Након тога је радио као јавни правобранилац и шеф Службе правне помоћи у кучевачкој општини. Затим је почео да се бави адвокатуром.
Магистарску тезу под називом „Врсте заступништва“ одбранио је на Правном факултету у Нишу. Био је члан Адвокатске коморе Србије, а 2007. године, на 6. седници Управног одбора Коморе, изабран је за члана Комисије за Закон о адвокатури.
Поред адвокатуре, бавио се и научним радом и објављивао у специјализованим часописима.
Станиша Пауновић био је врло активан и у политичком животу Србије. Од 2010. године члан је Националног савета влашке националне мањине. Инсистирао је на поштовању српске матице, али уз очување влашке посебности. Указивао је на то да се процес асимилације Влаха мора зауставити, као и да би влашку омладину требало учити ономе што је аутентично влашко.
МУЗИКА ЗА СВА ВРЕМЕНА
Своју прву плочу издао је под именом Станиша Пауновић Хомољац 1970. године. Плочу је снимио за продукцијску кућу „Београд диск“ (од 1981. Југодиск). На њој су се нашле четири изворне влашке песме: Лијепа моја, Бито, Бито, Жалости, жалости и Оф, Љано моја, која се још зове и Порастао кукуруз. За исту кућу, следеће године је издао сингл-плочу Изворчић са хладном водом, са истоименом песмом и песмом Дођи, Љано, на пропланак). Идуће године издаје још један сингл са песмама Прођох синоћ селом и Жељан сам те, мајчице моја / Недостајеш ми, мајко. Музику за обе песме написао је лично Станиша Пауновић.
Године 1973. прешао је у дискографску кућу ПГП РТБ и издаје плочу са песмама Тамо у долини и Дунаве, Дунаве.
Следе бројни нови синглови и албуми, од којих подсећамо на неке од песама: Идем на жељени пут и Пири вјетар од Крајине), Кад сам синоћ пошао да вечерам, Ја сам момак из Хомоља, Пожутјело лишће и Кратка балада, Не бој се, пиле моје, Гицо, драга дјевојко, Такав је био и мој отац, Лист зелени од купине, Далеко сам сада, мајко, Добро вече, жено моја, Било ми је најдраже на свијету, Дођи, драга, до шумице, Драга моја из Мајданпека, Зазелењело лишће, Зорице, сестрице, Дај, мајко, погачу. На овом албуму Станиша Пауновић био је аутор песама Аша a фост ш’ тата aмјеу, Сара бунǎ фa мујеaрjе и М’ндра мја д’ ла Мајдан.
Осим на влашком, Пауновић је снимио и неколико песама на српском језику, међу којима су познате шаљиве пјесме Ето, тако патим ја и Ожених се, заробих се.
Током седамдесетих година, на таласима Радио Бора Станиша Пауновић, био је најслушанији певач. У то доба посебно је била слушана његова песма посвећена Дунаву. Поводом јубилеја каријере од четврт века, издат је албум „Краљ влашке песме Станиша Пауновић“ – Ла Рум’њи д’н С’рбије.
За издавачку кућу „Видеомелос“ из Оштреља код Бора, издао је албум под називом „Станиша Пауновић Бата Стаки – Влашке песме“, са 19 песама које је сам компоновао и музички аранжирао.
За собом има и неколико истакнутих дуета, са Живкицом Лазаревић (Милетић), са којом је снимио и плочу, певао је и заједно са Горданом Гоцом Стојићевић.
Иначе, осим као певач, био је познат и као рецитатор, јер је на својим наступима често говорио поезију.