Године 2018. био је у делегацији са генералним секретаром на Конгресу ФИФЕ у Бахреину на коме је међу 210 земаља представљена и Србија. Овим податком почињемо разговор са Бранком Стојаковићем, Пожаревљанином, истакнутим спортским радником који је оставио велики траг у фубалском спорту, првествено као стручњак чије се знање и искуство деценијама цени крај терена.
–Наћи се у таквом друштву, на скупу где сам мењао председника Кокезу, изузетна је част. То је за мене врхунац каријере у спорту и врхунац поштовања које ми указано од колега из Фудбалског савеза Србије, каже Стојаковић.
Рођен је у словеначком граду Постојни, а после прва четири разреда основне школе, радничка породица Стојаковић у којој је одрастао, на челу са оцем Михајлом, мајком Јожефом и млађим братом Мирком сели се у Пожаревац. Бранко овде наставља образовање у Школи „Вук Караџић“, потом уписује Економску школу, а права студира најпре у Загребу, а потом у Београду где дипломира.
– Најјаче успомене из детињства везују ме за Словенију и рано школовање. Био сам ђак пешак који устаје у 4 сата ујутро и у оба прваца пређе око 18 километара. Ученици трећег и четвртог разреда били су на челу и зачељу, а ми најмлађи – у средини. Поднебље је доприносило да током зиме на десетине пута читава група буде завејана, те су нас спасавали. Још у то време градио сам животну филозофију коју ми је уткао деда по мајци, Иван Жигман, првоборац који је заробљен и међу 500 један од тројице преживелих пакла логора Дахау. Искуство отпора, самосвести, сигурности и упорности дека је пренео на мене и то је филозофија која ће ме водити напред до краја живота, каже Стојаковић.
ФУДБАЛ СА ЦАЈИНОГ ЋОШКА
Велики пресек у животу малог Бранка је долазак у Пожаревац, где стиче нове другове у насељу Бурјан. Не разликујући мекано „ч“ и „ћ“ добија надимак Словенац, брзо се уклапа у нову средину, а већина вршњака су му и данас добри пријатељи. Једина занимација била је фудбал на чувеном Цајином ћошку то је тренутак који младог Бранка лагано уводи у воде овог спорта, чији ће га таласи пратити читавог живота.
– Потом смо, готово сви, почели озбиљније да играмо фудбал: неко у „Железничару“, неко у „Металцу“, а ја у подмлатку „Младог радника“. Играо сам три године, али сам због лопте запоставио средњу школу, те сам морао да се озбиљније посветим књизи. Наравно, организујући време, било је доста простора за фудбал и учешће на турнирима, али ме је у великој мери омела тешка повреда менискуса, која је у то време, почетком седамдесетих година била озбиљна и у медицинском смислу.
Љубав према фудбалу почетком осамдесетих године уводи Бранка Стојаковића у „Млади радник“ где улази као секретар омладинских селекција, после чега долази у први тим и читаву деценију бива генерални секретар и члан Управе све до уласка у савезни ранг.
– Како сам у међувремену дипломирао правне науке и стекао радно искуство у овој области, искористио сам љубав према фудбалу и начинио симбиозу ових сегмената: везао сам се за прописе, арбитраже, а потом пролазио кроз све комисије, од локалних до савезних.
Тај период је значајан за Стојаковићево ангажовање у фудбалу, јер је у чак пет мандата обављао фунцију председника Фудбалског савеза Браничевског округа, шест мандата у Извршном одбору Фудбалског савеза Србије у коме је и данас и како каже, убедљиво је најстарији члан овог Одбора, обављао је фунцију потпредседника Фудбалског савеза Србије, члана Одбора за хитна питања, а тренутно је и координатор за сва четири фудбалска региона читаве Србије.
ЖИВОТ БРЗО ТРОШИ ЉУДЕ
Када је о основној професији реч, Бранко Стојаковић се по завршеној Економској школи запошљава у Комуналном предузећу Пожаревац и паралелно уписује Правни факултет у Загребу, који наставља у Београду где и дипломира. Овде стиче сјајна искуства, јер су у питању две, у то доба веома јаке образовне институције од којих је свака имала своје предности.
– Највећа подршка у животу и раду, посебно у спортском ангажовању тада, а и данас имам у супрузи Марији, која је такође дипломирани правник. Формирали смо породицу, добили синове Гојка и Ивана, тако да је овај ток ишао на начин који бих пожелео свакоме, јер је породица основ друштва и упеха у севим сегментима живота и рада. Иначе, обојица синова су тренирала у Раднику али су, можда су и рачунали на мене, али ја нисам допустио да праве каријеру преко мог имена. Остали су на фудбалу као рекреакцији, али су животе посветили другачијем професионалном ангажовању.
Бранко Стојаковић је после четири деценије напустио Јавно комунално предузеће Пожаревац и прешао на функцију директора предузећа „Гас инвест“ Београд за Браничевски округ. Како ова фирма ради гасификацију на територији овог краја, његов посао је и даље везан за Пожаревац, док је у Београду по потреби службе.
– Имајући виду да обављам посао који није у класичном смисли речи везан за моју струку, ја до сада стечено искуство преносим у нешто другачији сегмент организације и пословања. Викенд проводим у фудбалу, јер са већ двадесет година делегат на савезном рангу и присутан сам углавном на утакмицим високог ризика. Углавном, није ми досадно, јер попуњавам оно мало слободног времена које имам. Е, када се и овде нађе мало времена, онда одлазим на пецање са малом али одабраном екипом, колегама из бившег и садашњег предузећа, где се на обали реке реласирамо и прикупљамо елан за нови дан.
Након дугогодишњег искуства Стојаковић каже да је рецепт за успех стрпљење.
-Данас су млади људи нестрпљиви, а да би се направила каријера, најпре треба среће, коју сам ја имао, треба имати сопствени, препознатљив став, стручност и тако човек може успети. Нагле, високе фунције, то кратко траје, брзо се изгори, мрви и брзо троши људе. И што је најважније, не треба гледати све кроз новац, јер има много вреднијих ствари које надмашују материјално богатство!
Влада Винкић