Није Драгослав Јанковић Ћивра стекао славу попут Миодрага Тодоровића Крњевца и Витомира Вите Животића, али је био веома цењен хармоникаш и композитор у дискографском свету. Прве успехе остварио је свирајући као друга хармоника у оркестру Витомира Животића. Најдуже је свирао са Драгославом Живановићем Трошом, пуних седам година, од 1963. до 1970.године, да би највише успеха имао и највише плоча снимио оснивањем народног ансамбла „Јанковић“ са кћерима Драгицом, Радицом и Славицом. Касније, овај музички састав имао је много успеха и без њега, као ансамбл сестара Јанковић. Један краћи период члан ансамбла био је и син Славољуб, који нам је својевремено испричао:
-Према нама је био строжији него према другима, али је био правичан и баш зато поштован од свих. У нашој кући се данима и ноћима увежбавао репертоар, како за наступе, тако и пред снимање нових плоча за издавачке куће ПГП, Југотон и Дискос. Како са анонимним певачима, тако и са великим звездама народне музике, као што су Лепа Лукић, Силвана Арменулић, Мира Васиљевић и други, мој отац је имао исти професионални третман, све је морало да буде увежбано до детаља, присећао се Славољуб времена док је свирао са оцем.
Од свих колега Ћивра је највише волео, и зато најдуже свирао, са имењаком Драгославом Живановићем Трошом, као дует хармоника Јанковић – Живановић. Први велики успех су постигли са Лепом Лукић и Гвозденом Радичевићем. Пратили су на концертима и плочама тада водеће звезде народне музике: Лепу Лукић, Силвану Арменулић, Бору Спужић Кваку, Миру Васиљевић, Драгана Живковића Тозовца, Анђелку Говедарoвић, Сиду Марковић и друге популарне певаче.
У СЕНЦИ ЗВЕЗДА
На фестивалима, концертима и весељима где је Ћивра највише волео да свира, певачи су имали са њим додатну сигурност приликом наступа. Увек се трудио да испоштује певача, прецизно и чисто, и никада себе није стављао у први план. Није волео да се експонира, како то често чине данашњи свирачи.
Знао је да млађим колегама каже: „Сви смо ми подређени певачу и тако има да их пратимо”. Трудио се притом да своје умеће спроведе до краја, са изузетним осећајем за хармонијску пратњу преносио је знање на своје ученике, којих је било веома много. Стрпљиво и упорно им је показивао прва слова музичке азбуке, затим и најтеже деонице, не обраћајући пажњу на време , све док се не увежба планирано. Понекад је у његовој кући у једном дану било по четрдесетак ученика, па се све орило од хармонике .
Из Ћиврине школе хармоникаша, произашло је много талентованих музичара који су захваљујући њему, музику изабрали за животни позив. Имао је срећу да његови ученици освајају бројна признања на разним фестивалима, и на његову радост превазиђу славу свог учитеља.
На такмичењима за Прву хармонику у Сокобањи, четири пута су његови ученици освајали ласкаву титулу – Прва хармоника Југославије: у сениорској конкуренцији апсолутни победници на финалним такмичењима Живомир Васић Боне 1969. године, Раде Богић Жумајац 1972. године, Мирослав Мире Николић 1976. Године, и у категорији дуета, кћери Драгица и Радица 1969.године. У његовој музичкој радионици стасало је још много познатих хармоникаша као што су: Новица Николић Патало, Велизар Матушић, Жица Марковић, Раде Ђорђевић… И то је један од показатеља колико је добар педагог и учитељ био.
Невиђено на естради
Оркестар сестара Јанковић је највећу славу стекао са „Ђерданом“, који је годинама успешно водила Мира Васиљевић. „Ђердан“ је тада био нешто невиђено на естради, кћери Драгица и Радица су свирале хармонику, Славица соло гитару, а њихова најбоља другарица Сузана Спасић, бас гитару. Њихове појаве на телевизији су изазивале незапамћено интересовање. Не сумњамо да би сличан музички састав и у данашње време побудио велику пажњу, тим пре што од појаве „Ђердана“ нико није успео да тако нешто понови, да сви вокални солисти и инструментална пратња буду даме!
Драгослав Јанковић Ћивра никада није потенцирао да је „Ђердан“ његов изум којим се највише поносио. Чак ни Мира Васиљевић, која је годинама успешно водила „Ђердан“, није говорила о томе. То сада и није толико битно. Важније од свега је да се „Ђердан“ памти као лепши део историје народне музике.
ПРВИ ХИТОВИ ЗА ЛЕПУ И СИЛВАНУ
У међувремену је компоновао лепа народна кола и песме у духу народног мелоса за популарне певаче и аранжирао и свирао на плочама своје и хитове других композитора. Коло „Трњанка” је продато у златном тиражу као и многе плоче познатих певача са песмама које је компоновао као што су: дует Силвана Арменулић и Петар Танасијевић „Питала ме звезда сјајна” и „Отиш’о си без поздрава”, Лепа Лукић и Гвозден Радичевић „Где си сада”, „Девојчице, бели зумбуле”, „Откад сретох тебе” и „Чујем драги већ одавно”, Лепа Лукић и Мира Васиљевић „Што се срдиш ‘ћери моја?”, „Врати ми се са ластама”, „Не стиди се младо момче” и „Што ме драги гледаш тако?”, „Лена Балаш и Александар Стефановић „Зашто ми се ти не јавиш?“, затим Сида Марковић „Нисам смела да ти кажем”, „Ја волим да љубим” и „За препреке љубав не зна”, Боривоје Јанковић Дуња „Гледај ме девојко”, Рајко Јовичић „Мила мајко не жени ме сада” и „Љубав моја те зове”, Бора Спужић Квака „Љуби ме,љуби”, а свом пријатељу Драгославу Живановићу Троши је компоновао „Ти си била моја жеља” и „Кад су ласте одлетеле”.
Са оркестром Витомира Животића неколико година је пратио певаче на тада најпрестижнијем фестивалу народне музике „Београдски Сабор”, заједно са оркестрима Радојке и Тинета Живковића и Миодрага Тодоровића Крњевца. Са Драгославом Живановићем Трошом је пратио извођаче на првим „Хомољским мотивима” давне 1968. године. О тим славним данима наше народне музике са сетом говори Драгослав Живановић Троша:
– Требало је видети та озарена лица када угледају познате певаче и свираче.Тешко је сада замислити и причати о томе колико су били популарни Миодраг Тодоровић Крњевац, Витомир Животић и Драгослав Јанковић Ћивра. Међутим, све се брзо заборави. Мени је најжалије што су нас заборавили они којима смо највише помогли да постану то што јесу. Нећу да их прозивам по именима, али могли су бар понекад да се сете својих почетака и оних који су их научили да певају, који су им писали прве хитове и са киме су зарадили прве новце. Ја памтим, а многи нису хтели да причају и да се присећају колико смо само дебелих свиња појели код Драгослава Јанковића Ћивре док смо их учили како се пева и увежбавали нове песме пред снимање.
Драгослав Јанковић Ћивра је рођен у Трњану 27. новембра 1928.године. Дар за музицирање на хармоници наследио је од оца Славољуба који је лепо свирао виолину и стрица Стевана који му је усадио љубав према хармоници. Прве тајне свирања на овом иструменту му је открио Мирослав Перић, слепи хармоникаш из Драговца, коме је вечито био захвалан што је изабрао музику за животно занимање. Пријатељи који су га посећивали на заласку каријере, када је већ био нарушеног здравља, затицали су га са хармоником у наручју. Није се жалио на болест, већ што прсти не слушају најбоље. Преминуо је крајем 2008. године са непуних осамдесет лета.
Имао је срећу да су сва његова деца волела музику.
Бора Васић