Иако је тренерске кораке трасирао у Србији, чињеница је да Горана Туфегџића чешће препознају и више цене у апарским земљама него у нашој земљи. То није случајно, јер је годинама изузетно успешан тренер у Кувајту, Саудуји, Емиратима… У сезони 2017/2018 проглашен је за најбољег тренера Супер лиге Уједињених арапских Емирата, јер се Клуб „Банијас“ који је предводио, нашао на првом месту, обезбедио пласман у елитни такмичарски ранг, освојио рекордан број бодова, имао невероватну гол разлику и – исписао део фудбалске историје! Тутула која му је припала, више је неко ласкава, јер он је тренер који је за собом оставио Вијеру и Дијега Марадону.
Горан је рођен и одрастао у Пожаревцу у породици Мирослава и Верице Туфегџић а највише слободног времена проводио је дворишту своје зграде у улици Јована Шербановића чега се и данас радо сећа:
– Најлепши део детињства. Док се моја сестра Лидија играла са другарицама њихових, ми дечаци имали смо своје игре. Преовлађивале су јурке, баскет, и код мене првенствено фудбал, а сам пасаж који нас је делио од улице била је, заправо, својеврсна капија оазе посебног света у коме смо ми из околних зграда уживали у хладу дрвеће поред чувене артерске чесме, и неговали међусобна пријатељства од којих су се нека наставила и данас, прича Горан. – Два незаобилазна места која су нас такође везивала била су Основна школа „Доситеј Обрадовић“ коју сам похађао и Стадион малих спортова који и сада носимо у срцу жалећи што је нестао у идејама људи којима су потребе младих и развој спорта у самом срцу града очигледно били небитни.
Талентован и упоран као дечак почиње активно да игра у „петлићима“ „Младог радника“ што је његов први и озбиљнији сусрет са фудбалом. По окончаној основној школи Горан уписује Гимназију и после две године Друштвног смера добија стипендију из Костолца, прелази у Средњу техничку школу те из „Младог радника“ улази у дрес Фудбалског клуба „Рудар“ за чији први тим игра наредних година.
– То је било време када је активне и квалитетне фудбалере чекао „сигуран“ посао у Електрани, те уписујем Рударски факултет и одласком у Београд. Како не бих изгубио кондицију, паралелно са „Рударом“, тренирам и у „ОФК Београду“. Но, после два испита осетио сам да рударство није за мене јер ме је срце вукло искуључиво ка спорту. Уписујем Факултет физичке културе, завршавам га у року и постајем професор физичке културе.
Ваша просветна каријера може конкурисати за Гинисову књигу рекорда?
– Тако некако. Запослио сам се у Основној школи „Вељко Дугошевић“ у којој сам радио – ни десет дана, одговара Горан. – Како сам био као тренер младим селекцијама „Младог радника“ и помоћник у првом тиму, чврсто сам одлучио да останем у фудбалу и дао отказ у школи.
Како је дошло до тога да се определите се за тренерски рад?
– На четвртој години студија због повреде, престао сам са активном игром и укључио се у тренерске активности. Наравно, за овај посао потребне су бројне лиценце, тако да сам редовно учествовао на семинарима и стручним скуповима, усавршавао се и стицао лиценце.
Напредовавши у „Младом раднику“ до првог тренера, у време Србије и Црне Горе, постаје најмлађи тренер, а убрзо добија понуду коју није одбио. Био је то кучевачки „Звижд“, а захваљујући тренерским успесима који у фудбалском свету постају запажени, 2002. године Горану стиже позив из Кувајта.
– Мој фудбалски пријатељ који је већ радио као тренер голмана у њиховом најбољем клубу „Кација“ (пандам нашој „Црвеној Звезди“) даје препоруку да дођем у Кувајт, а пар месеци по одласку њиховог првог тренера у репрезентацију, добијам шансу да водим први тим. Успевам да „узмем“ Лигу и Емиров куп, говори нам Горан Туфегџић који у овом клубу остаје седам година. – Током 2009. године постајем селектор репрезентације Кувајта све до 2013. године.
Овај сегмент живота делује попут сна, јер, после успеха са клубом, Репрезентација побеђује Аустралију, а после петнаест година Кувајт на челу са Горан осваја Галски куп, Куп Западне Азије, ту је и високо признање ФИФЕ које Кувајт сврстава у најуспешнију репрезентацију Азије подивши се за чак тридесет места….
Враћамо причу неколико година уназад. Питамо Туфегџића како је доживео сусрет са Кувајтом, Кувајћанима, другом цивилизацијом…
– Први утисак: то је био месец јун. Нећу да заборавим када сам изашао са аеродрома и осетио топлину. Било је попут огромног фена који производи температуру од неких четрдесет и више степени. То никада нећу заборавити, сећа се наш саговорник. – Ништа у животу није лако. Чињеница је да сам морао да усавршавам најпре енглески језик, да се упознајем са арапским, да прихватим део културе… Период прилагођавања није био лак, али ту су били наши људи који су ме усмеравали док је после одређеног временена стигла и породица.
Прва три месеца Туфегџић је у овој азијској земљи био на пробном раду, а после два месеца прикључују му се супруга Лидија и синови Илија и Никола који су тада били мали. Супруга је о њима бринула до пете године када су кренули у америчку школу, док 2006. године породица добија најмлађег члана, кћер Марију која се родила у Србији и која све до повратка породице у Пожаревац живи са родитељима и браћом у Кувајту.
– Породица ми је била велика подршка и инспирацију у послу који сам тамо обављао, али сам свестан да су се и они много одрицали у моју корист, односно у циљу моје посвећености фудбалу. Наравно, ја сам се трудио да у сваком тренутку будемо на окупу, олакшам свима боравак у далекој земљи и у дружењу са српском заједницом негујемо традицију и дух овог поднебља. Са друге стране, деца су добила посебну ширину упознајући људе из читавог света, друге културе, навике и обичаје…
Део породице Туфегџић, односно супруга се са децом 2013. године враћа у Пожаревац ради школовања, што је великим делом била жеља родитеља да деца одрастају овде, стекну круг пријатеља са простора на коме су рођена и не прекину корене који их везују за претке. Исте године Горан наставља тренерску каријеру у Саудијској Арабији, потом одлази у Катар а последње две године је у Уједињеним арапским емиратима: у Фуџеири и Абу Дабију.
Горан Туфегџић је ових дана са породицом у Пожаревцу уз супругу и децу. Рано устаје, виђа се пријатељима, програмима и саветима помаже колегама у „Младом раднику“, док доста времена проводи у изучавању и анализи стручне литературе везане за спорт коме је посветио живот – фудбалу. Зрачи идејама и позитивном енергијом, верује у њих и шири на сваком кораку. Да није такав, не би био оно што јесте: бољи од Вијере и Марадоне.
Влада Винкић