Фуад Табучић: Између режије и глуме

– Да ли је вода вашег поднебља најслађа или костолачка енергија даје снагу, као редитељ сам се најдуже задржао баш у пожарервачком крају, почиње разговор Фуад Табичић, глумац и позоришни редитељ, који је са члановима театара из Малог Црнића, Пожареца и Костолца остварио изузетне успехе на фестивалским сценама широм Србије.

Све је почело поодавно са Дечијим аматерским позоришем у Малом Црнићу које је под Табучићевом редитељском палицом направило пар представа које су „дрмале Србијом“: „Чаробњак из Оза, „Немушти језик, „Баш Челик“… а наставило „Госпођом Мекам“ са члановима прве поставе. Потом  је уследило позориште „Кастелум“ у Костолцу у коме овај уметник шесту сезону успешно ради и гради свет на сцени.

– Били су ту и „Покондирена тиква“ и „Хамлет из Мрдуше Доње“ и „Каролина Нојбер“ а сада се надамо премијери комада за који желим да Вашим читаоцима буде изенађење, говори Табучић наглашавајући да су се у Костолцу спонтано окупљали аматери из Црнића, Пожаревца, Костолца и других места, тако да је настала једна „глумачка репрезентација“ пожаревачког краја, а освојене награде од стране како стручних тако и жирија публике само су потврда да је тим потврдио своје напоре.

Рођен 1976. године у Тузли у продици оца Енвера и мајке Љубице а првих десет година којих се радо сећа провео је у овом граду:

– Тај део детињства одвијао се у дворишту две зграде у коме сам са најбољим друговима Синишом и Драганом правио читав мали свет–од терена за фудбал до бојишта партизана и немаца, каубоја и индијанаца. Током зиме, време смо проводили санкајући и скијајући се. Но, оно што са сигурношћу не могу да тврдим је да ли је то све то било тако бајковито, или сам ја након низа година мало улепшао. Углавном, то време остало је у сјајном  сећању. Ту је било и одлазака у природу, роштиљања али и одлазака са родитељима у кафану где су се сви дружили и нико никога није питао одакле је, како се зове, коју веру исповеда. У нашем дворишту све су мајке фарбале јаја на оба Ускрса, без обзира на веросповест, а на Бајрам јели су се колачи, не наслућујући ни у најружнијим сновима да ће једног дана баш та наша безбрижност и припадност бити основ за трагедију бројних народа, говори Фуад.

Деценију касније живот Фуада Табучића помера се преко Дрине, јер се породица сели у Трстеник, што је за овог дечака значило откриће нових људи, нових пријатеља и нове средине:

-Трстеник ме је са посебном топлином прихватио у своје окриље. И овде сам се осећао као код своје куће: људи су били широкогруди и добронамерни. Искрено, једини проблем који се повремено јављао за мене била је школа, јер сам ја био „кампањац“ и све радио у последњем тренутку. Но, и то је данас у некој лепој успомени, баш као и прва љубав, прво озбиљније бављење спортом, прва дружења и изласци…, вели наш саговорник.

У то време Трстеник је био познат по  машинској  индустрији па је било логично да овај тинејџер упише Средњу машинску школу, а не баш велико интересовање за школу компензирао је најпре џудоом а потом каратеом у коме је стигао до репрезентације и медаља али и путовањима и дружењима.

УЛАЗАК У СВЕТ ДРАМСКЕ УМЕТНОСТИ

– Спорт ме је научио посебном односу према људима и себи самом али ми је донео и радост и прелепе  успомене. Но, 1998. повредио сам ногу и после опоравка увидео да је спорт за мене прошлост. У међувремену уписао сам Машински факултет, а како је у граду постојало сјајно аматерско позориште, те године Слободан Ћустић дошао је да режира „Лет изнад кукавичјег гнезда“ где добијам једну улогу. Како је рад трајао дуго, део аматера је због пословних и осталих обавеза напуштао представу или веће улоге мењао за мање а ја сам пред премије догурао до једне од носећих рола. Баш на том, за мене „уметничком градилишту“, неко је приметио да бих могао озбиљније да се бавим глумом и позориштем, што је утицало се опробам на академији, сећа се Табучић који 1998. самоуверено, без припрема код уваженог  професора Владе Јевтовића падне на пријемном испиту.

– Наредне године припрему схватам веома озбиљно и уписујем глуму у класи Бошка Димитријевића. Тако кренем кроз уметност која има хиљаде непознатих стаза. Нас десеторо студената смо били као породица, док нам је, данас почивши професор Димитиријевић био као тата који је знао да нас емоционално расклопи и поново склопи. Тако нас је он припремао и учио. Но, као и свака игра и глума носи и смех и радост, а на том путу се некада и оклизнеш. Имао сам срећу да се већ на 3. години запослим у Позоришту „Зоран Радмиловић“ у Зајечару, а после шест лепих година уђем у воде самосталних уметника, прича Фуад, од кога се распитујемо како из вода глуме „препливава“ у таласе режије:

– Још на академији, у мени се јавила потреба да режирам, када сам режирао вежбе кроз помоћ колегама, а у томе ме је професор Бошко подржавао и учио како да анализирам тај рад. 2008 почињем да режирам у Трстенику, најпре дечије представе, али неким случајем паралелно крећу и такмичења која прате награде. У то време радим и мало другачије представе а „Професионалац“ на фестивалу у Кули бива сврстан међу прве четири представе у тадашњој држави.  Глумци освајају награде за које сами знају колико им значе и колика је то мера успеха у аматеризму. Након тога постајем све храбрији и освајам бројне градове и позоришта својим идејама и причама које сам желео да испричам кроз представе, што ме води у Смедеревску Паланску, Пожаревац, Костолац, Врбас, Кулу, Параћин, али и професионалне сцене у Београду, Вршцу, Пироту, Лесковцу… Ипак, најдуже сам остао у пожаревачком крају, каже Фуад.

НАЈВЕЋЕ ЖИВОТНЕ УЛОГЕ

Прошле године из Позоришта Миливоје Живановић Пожаревац иницирана је сарадња са нашим саговорником,  тако да је настала дивна представа „Уморни“ Небојше Ромчевића, али је корона принудно зауставила живот тог комада. Ипак, „Уморни“ се недају и нису уморни, тако да су на досадашњим фестивалима донели прегршт награда, из чега је очигледно да се представа озбиљно котирала у свету позоришног аматеризма у Србији.

 – Оно што је на мене оставило посебан утисак је да људи који воде ансамбле од Црнића до Костолца и Пожаревца имају ентизијазма и невероватну енергију, пуни су знања о сцени, разумеју позориште, публику, глумце али и сам чин стварања представе. Они знају да начине баланс који је важан, јер је реч о ансамблима чији су чланови „разапети“ између својих породица, посла, обавеза и–позоришних дасака.Ствараоци који без поговора улажу таленат као најсуровији професионалци а награда им је(изузимајући признања на фестивалима) аплауз публике, прича Табучић који не запоставља највећу животну улогу:

– Ја сам, не само глумац и редитељ, већ муж, тата и син. Ове три последње су најважије које играм у овој представи званој живот Фуада Табучића. А мој дан почиње у 7.20 баш као Пантић у „Тесној кожи“ не би ли успео први да се умијем а онда наступају дечак Андреј, мој син, девојчица Ана, моја кћи, бака Љубица, моја мајка и једна жена, Мирјана,  моја  супруга. Као слободан уметник професионално време у највећем делу могу да прилагођавам: део дана посветим сину, ћерки, супрузи и мајци, помогнем ако треба, а потом без гриже савести да сам некога неправедно пропустио, одем на пробу,представу, снимање… У смирај дана, наступи неки мој моменат када могу да разговарам сам са собом и креирам неки нови живот из маште који ће бити отелотворен на некој сцени.

– Признајем да ме тренутно више привлачи режија од глуме. Ипак, у последње време посветио сам се телевизијским ролама и серијама, међу  којима „Краљ“, „Бележница“, „Љубавни залогај“ коју сам окончао пре неколико дана, а управо је емитована стота епизода дечија серија „Распакивање“ која ми је пружила посебно задовољство. Како мени, тако и најмлађој публици, закључује Фуад Табучић.

Влада Винкић