Почетком године из штампе је изашла нова књига Драгише Живадиновића „Полог“. Збирку поезије „Полог“ чине два лирска круга: „Наопаки пљускови“ и „Камуфлирани цветови“. Полог је уствари јаје које традиционално стоји у гнезду, да би се кокошке увек ту враћале. Полог представља и део њиве где је жито полегло…
Једна од рецензената Зорка Стојановић, каже да песме из првог опуса Драгише Живадиновића, попут изненадних хладних пљускова изазивају зебњу и страх да се не забораве „црне мараме“, „Деда Иванова шљива ранка“ и „баба Кадивкина кудеља“, гробови предака, бела кућа у Калинграду, цар Лазар и Душан силни, манастир Заова и друго.
– Све то је део нас, наше историје. Заборављање историје, преклапа сан о светлијој и часнијој будућности. На моменте, песник је у стиховима огорчен, неповерљив, повређен и као да је љут на самог себе, за све што се дешава, али је исто тако свестан да као појединац не може сам ништа учинити. У другом делу из огорчености извија се јака страст и нежна осећања према животу, ма какав он био и према жени без које и живота нема. Све што постоји јесте љубав и када се прима и када се даје, стоји у рецензији Зорке Стојановић.
Са плимом родног језика у крви Драгиша Живадиновић у себи и око себе, тајновитом радошћу исписује стихове сликајући прошло време и свет у коме живи. Живадиновић, сматра Стојановић, воли породицу, природу, свет у коме живи, али не воли неправду неистину и зато се склања иза сопствене сенке или бурно реагује.
Славица Јовановић такође је дала своје виђење Живадиновићеве књиге.
-Стих Драгише Живадиновића јасан је и чист, умивен, каткада се спушта у подруме наших сећања, наваљује као камен, дифузан је и версификаторски складан, сматра Јовановић.
Она каже да је у Пологу Драгише Живадиновића исконски топло као у тмуши материној, као у гнезду пуном паперја и наде.
-Древно интониране ове заветне песме нашег песника сежу до коренских слика и породичне иконографије, броје претке у низу застале у стишком пољу да гледају звезде и црне бразде. Свих се сетио из свог кола, оних који су га отхранили и задојили, оних које је по животу сретао, свих људи несрећних и рањених у једној свеопштој метафори света.
Драгиша Живадиновић радни век је провео као новинар у листу „борба“ и главни и одговорни уредник новина „Агроиндустрија“. Његово име није непознато на књижевној сцени. Објавио је збирку прича „Каобиљске ватре“ 2004. године и збирке поезије: „Сновидље“ 2005, „Света реч“ 2012, „Клелек“ 2017. и „Понорник“ 2019.Добитник је бројних признања и награда за поједине песме и приче, као што је прича „Клечана торба“ и песме „Иза вида вид“, „Искидани свет“ и друге. Члан је Удружења књижевника Србије и Удружења новинара Србије.