ПРЕПОЗНАЈ И ПОБЕДИ НАСИЉЕ
Вршњачко насиље представља један од изазова друштва 21. века и захтева заједничко ангажовање државе, образовних институција, родитеља, деце и медија. Улога медија је при томе неизоставна, али може да буде једнако позитивна и разарајућа. Велики део медија игнорише чињеницу да се вршњачко насиље дешава, док се други део понаша сензационалистички, без основног поштовања новинарског и етичког кодекса, занемаривања заштите података о жртвама и напасницима – малолетним лицима. Друштвене мреже као својеврсни медији иду и корак даље узнемиравајући жртве, породице и јавност.
Проблем вршњачког насиља евидентира се не само у великим урбаним срединама и већ и мањим заједницама. Према истраживањима које је објавио УНИЦЕФ, у Србији око 65 одсто ученика доживи бар једном у току школовања неку врсту насиља. Учестало насиље пријављује 25 одсто жртава или њихових родитеља.
На подручју браничевског округа на коме живи око 200.000 становника постоје 34 основне и 9 средњих школа. Њих похађа око 15.000 ученика, око 10.500 основаца и 4.500 средњошколаца. Надлежна установа која обезбеђује услове и начин њиховог функционисања је Школска управа браничевског и подунавског округа у Пожаревцу. Овој институцији се пријављују случајеви тежег насиља у свим облицима, било да је у питању вербално или физичко злостављање. У прошлој години насиље су пријављивали и родитељи и деца, а углавном су се односиле на електронско и вербално.
Анкета
Вршњачко насиље – ко је одговоран?
Софија Катић, професор у пензији, Пожаревац:
-Радила сам 36 година у средњим школама и не памтим да је вршњачко насиље била тема на школским седницама и на родитељским састанцима! Било је спорадичног кажњавања и смањивања оцена из владања, углавном због неоправданих часова и понеког несташлука на ескурзијама. Морам признати да је мој утисак како се последњих година погоршава дисциплина ученика, па се и број казни повећава. Могуће је и да зависи и од тога која школа је у питању. Гимназије и медицинске школе увек су уписивале успешније и боље ученике, са мање проблема у окружењу и породици. У Медицинској школи у којој сам радила, девојчице су у већини, тако да су зато ређи и дисциплински прекршаји. Увек је било немирне, хиперактивне деце, дечијих несташлика, шала па и свађа, али не памтим да је неко дете било угрожено или је патило због вербалног или физичог злостављања. Могуће и да су то деца међу собом решавала па није долазило до наставника. Појам вршњачког насиља није ни био у оптицају у тој мери колико је актуелно последњих година. Школе сада имају тимове наставника који се баве вршњачким насиљем. Промене и криза у друштву и породици, пад ауторитета родитеља и наставника и угледа школе као васпитне, а не само образовне институције, су само део проблема.
Милица Михајловић, студенткиња Факултета политичких наука БУ из Пожаревца
-Кроз досадашње школовање приметила сам да су мете вршњачког насиља углавном они „другачији“ по било ком основу. Рецимо, деца која се брже физички развијају од осталих, па је другим девојчицама чудно што само њиховој другарици из разреда почињу да расту груди. Деца која се не предају масовној култури већ пре бирају квалитетан културни садржај, деца која се не покоравају „вођама групе“, већ истичу своје критичко размишљање…Мислим да решење проблема лежи у нашим коренима, начину на који смо васпитавани. Навикнути смо на култ вође, на непромишљено усвајање свега што видимо и чујемо…Када бисмо допустили стручањацима да се баве својим послом и позабаве вредностима које се пласирају у школи, детињства би била много безбрижнија, барем у оквирима школских дворишта.
Матеја Гајић, ученик Пожаревачке гимназије:
-Основну школу сам завршио у селу где се сва деца и њихове породице познају. Мени се нешто такво није никад десило, нити сам приметио код својих школских другова и другарица. Сем уобичајених гуркања, задиркивања које се подразумевају у том добу, није било нечега што бих могао да назовем вршњачким насиљем. У школи коју сад похађам, Пожаревачкој гимназији, ништа такво нити слично нисам доживео. Имамо превише обавеза у настави и код куће, можда и амбиција да би долазило до насиља и сукоба у било каквом облику. Напротив, како се упознајемо боље, настојимо да помогнемо једни другима у савладавњу градива или другим стварима.
Теодора Трајић, апсолвенткиња Дефектолошког факултета БУ из Пожаревца:
-Сматрам да је вршњачко насиље проблем, који је све заступљенији код нас и који је заправо последица и огледало тренутног стања у друштву. Ја лично нисам искусила вршњачко насиље, али сам се сусрела са тим феноменом током студирања. Током практичних вежби често смо били у различитим школама у којима се одржава инклузивна настава, где су деца са различитим потешкоћама у развоју била предмет исмејавања, задиркивања или где су пак била потпуно изопштена. Не смемо заборавити да није само физичко насиље насиље и да треба да обратимо пажњу и на друге форме насилних понашања као што су вербално насиље, социјално искључивање или све присутније – насиље на интернету.
Снежана Јанчић Јанковић, правница из Пожаревца:
-Вршњачког насиља је било и раније, али га данас има више. Са таквом врстом проблема се нисам сусрела као ни моја породица. Међутим, из разговора са родитељима садашњих школараца и младима, чула сам да га има. Можда мање физичког, али психичког злостављања свакако има, поготову преко интернета. Мислим да превелики утицај медија, друштвених мрежа као и понашање одраслих доводи до веће агресивности младих. У нижим разредима то је шутирање, гурање, уништавање туђих ствари. У старијим разредима долази и до туча, изнуђивања новца. Интернет насиље постаје све већи проблем који нажалост, може оставити велике последице на младе који не могу да се носе са таквим видом дискриминације, лажним информацијама и увредама. Као што сам напоменула, било је тога и раније, али се решавало у школи и таквог малог насилника су сви осуђивали. А данас, данас су они школске звезде и тако „кул“. То је проблем са којим се мора позабавити цело друштво. Улога породице је врло битна, разговор и праћење понашања детета. Школама треба вратити улогу васпитне, а не само образовне установе. Наравно да подржавам све активности локалних и државних институција чији је циљ да се заустави вршњачко и свако друго насиље.
Д. Деурић
Извор: Недељне новине браничевског округа “Реч народа”