– Тренутак када сам сазнао да сам витез био је посебан и тешко се описује речима. То је у срцу, души… Тринаест година сам чекао титулу и увек су биле у питању секунде, што би наш народ рекао „за длаку“. За један поен се испада у квалификацијама… За један поен си други… Но, иако се на дан финала свако бори за себе, ми вишебојци смо читаве године другари. Тим који се међусобно помаже и дружи, почиње наш разговор Душан Јанковић који је на грлу Темуџил као победник овогодишњег Љубичевског вишебоја по први пут понео витешки плашт, сабљу и пехар.
Душан је рођен 10. фебруара 1990. године у породици Николе, здравственог радника запосленог у Заводу за заштиту здравља Пожаревац и мајке Снежане службенице Дирекције за изградњу. Одрастао је у Бурјану уз брата Милоша.
– Бурјан је насеље староседелаца нашег града што потврђује податак да је кућа у којој сам одрастао стара више од 150 година, а таквих је у окружењу на десетине. Моје детињство везано је за целодневне игре по сокацима, лопту и јурке. Правили смо кућице на дрвећу, а неретко „бежали“ до оближњег хиподрома чије нас је пространство магнетски привлачило, али су школске обавезе увек биле у првом плану. Први званични одлазак на пожаревачки хиподром догодио се када сам имао само пет година: са оцем и мајком сам посматрао коње и на први поглед заљубио у ове племените животиње. Тада сам зајахао коња, а родитељи су препознали моје одушевљење и по разговору са тренером Радетом Миловановићем постајем волитежер. Први коњ на коме сам овладао јахање и остале вештине био је Гонзалес, a једва сам чекао да родитељи заврше пословне обавезе и одведу ме на хиподром. Посебан чин у том периоду чинио је учешће у дефилеу и званичном програму Љубичевских игара пред небројено гледалаца, сећа се Душан.
Од волтижовања наш саговорник се опрашта поласком у основну школу и прави паузу у коњарству све до завршетка седмог разреда када се поново враћа на хиподром међу јахаче. Од тада до данас његов дан је незамислив без коња о чему говори и чињеница да је данас припадник Коњичке чете Министарства унутрашњих послова Србије за Град Београд.
– Окосницу тинејџера који су се окупљали на хиподрому чинили смо Марко Миленковић, Андрија Стерђевић, Душан Рајчић, Милош Ивановић, Стефан Брезјановић, Владимир Најдановић и ја… Јахали, падали, били у штали са грлима… Иако су неки почели да јашу галопске коње, сви смо са дивљењем гледали у вишебојце чекајући да и ми једног дана постанемо део њих, што се остварило 2008. године, прича наш саговорник.
ПОЧЕТАК СПОРТСКЕ КАРИЈЕРЕ
Период интензивног дружења и улазак у свет вишебоја поменутих имена пратило је време када се Коњичко друштво „Кнез Михаило“ укључује у ендуранс, исцрпљујућу дисциплину даљинског јахања у којој Душан бива активан на 40, 60 и 80 километара.
– Андрија Стерђевић и ја 2009. године екипно освајамо прво место на Државном првенству и улазимо у репрезентацију. Тако смо постали први представници који су извели Клуб на једно балканско такмичење: јахали смо на Тари Куп Балкана, деоницу од 110 километара у једном дану, прича Јанковић који исте јесени уписује Криминaлистичкo-пoлициjску aкaдeмиjу у Зeмуну.
Студирајући, Душан Јанковић налази времена да се бави коњичким спортом, тако да је активан и у ендурансу и вишебоју. Због обавеза и обуке, само једну јесен није био са вишебојцима, али те године побеђује у ендурансу на 60 километара бранећи боје Коњичког клуба „Кнез Михаило“. По стеченој дипломи добија запослење у МУП-у, а истовремено као вишебојац 2017. године осваја друго место са својим љубимцем, грлом Темуџил.
– Само пет дана након тога добијам решење којим прелазим у Чету коњаника унутар Полицијске бригаде града Београда. Наравно, сваки слободан тренутак користим да се посветим својој љубави из детињства, а паралело се приватно школујем и за поткивача. Спортски, током 2019. године у београдском клубу „Полицајац“ почињем да се бавим дисциплином прескакање препона, чиме употпуњујем дијапазон у оквуру коњичког спорта, вели Душан, који није запоставио свог град и сваке године се редовно надметао за титулу Љубичевског витеза.
– Како командир има разумевања, током августа су ми усклађиване смене, тако да сам углавном радио пре подне, а поподне тренирао на пожаревачком хиподрому са вишебојцима.
СПОЈ ЛЕПОТЕ И ПРИРОДЕ
Јанковић је службено везан за Београд, те сваки његов дан почиње у 4,30 након чега из Пожаревца путује у главни град. Након пословних обавеза долази кући, а остатак дана проведе на хиподрому храни коње, тимари их, јаше… Причајући о коњима, након Гонзалеса, Душан радо помиње своје грло Пеги, затим Темуџила са којим са освојио титулу витеза, ту је и Лендовери, док је његов службени партнер на послу Дакота. Како је два дана у недељи слободан и то време проводи на хиподрому, а на питање да ли има неки хоби, одговара да је то риболов.
– У ту причу ме је увукло друштво вишебојаца, тако да се одласком на Мораву, Млаву, Дунав опустимо и уз причу прикупљамо енергију за нове изазове травнатог терена и звука коњског топота.
Интересујући се која му је дисциплина најтежа, Душан каже:
– Иако публика мисли да је гађање топузом најлакша дисциплина, она је по мени назахтевнија: прва је и њом се разбија трема, једина доноси три поена и ако се то промаши онда све остале иду много теже.
Највећу подршку пружају му мајка и отац са којома је пре десетак дана поделио једну од највећих радости у животу, док је брат Милош, ове године по први пут био одсутан у време Љубичевских игара. Ипак, братовљеву титулу пратио је путем вибера и уз сузе радоснице испратио Душанов успех.
– Живот не чине телефони и рачунари којима се велика већина данас окренула. Пут до среће и осмеха иде кроз спој природе и лепоте. Ја сам тај пут пронашао у коњарству. Нисмо сви рођени за исте ствари, али треба покушати. Прелеп је осећај помазити коња, нахранити га, узјахати. По стицању обостраног поверења све иде својим током. У мом случају ове године до титуле, закључује Душан Јанковић витез 59. Љубичевских коњичких игара.
Влада Винкић
Фото: Зоран Миловановић