БОЖИЋНО ОБРАЋАЊЕ ЕПИСКОПА БРАНИЧЕВСКОГ ИГНАТИЈА
Драга браћо и сестре,
Овај празник рођења Христовог ми славимо литургијски, јер управо Литургија је захвалност. Тако се она на грчком и зове: Захвалност. Захвалност Богу за све што је учинио за нас, а то је пре свега што нас је створио из небића, јер нисмо постојали па је Господ дао биће нама и читавом свету, читавом универзуму, али затим и за све оно што се десило са нашим спасењем, између осталог то је и рођење Сина Божијега као човека у Витлајему од Пресвете дјеве Богородице. Обично наука, пошто верује да је свет вечан и да постоји сам по себи, она поставља питање како свет постоји и на то питање одговара истражујући законе природе и принципе и од тога прави машине. Дакле, копира те законе и на крају крајева, будући да сматра да је свет вечан, почиње да га израбљује јер мисли да се то никада неће завршити.
Ми Хришћани верујемо да је Господ свет и све нас створио својом вољом из небића. То значи да свет не постоји вечно. Он постоји захваљујући једној личности, једном бићу које га је створило зато је свет, односно наш живот дар Божији. И управо због тога што је дар, ја кажем да је наша вера благодарност за тај дар. Али то истовремено значи да тај свет не може постојати без своја Творца. Он зависи од његове воље. Но, Господ је сторио свет и то је сада оно друго питање које постављају Хришћани а не наука: зашто свет постоји? Зашто је Бог створио свет? Циљ дакле. Јер ако имате ако имате свет за кога сматрате да је вечан, да нема ни почетак ни крај, тада и не постављате такво питање. Али овде се поставља. Када вам неко нешто дарује ви сте усхићени и захвални али увек постоји то питање: зашто сте ми дали то дали? Е, Господ нам је то дао као израз своје љубави и жели да тај свет вечно постоји. Међутим, свет не може постојати вечно захваљујући себи и својој природи, јер је, како каже Свети Атанасије Велики „Природа света некадашње небиће. Непостојање“. Није свет створен из неке претпостојеће вечне природе па да може она да га држи, него је створен ни из чега. То значи: не може сам да постоји осим у заједници са Богом. И управо ту лежи одговор на питање зашто је Син Божији постао човек, зашто је једна личност од Свете Тројице постала човек: управо због тога што једино на тај начин ми можемо као људи али и свет око нас да постоји вечно у заједници са Богом. Јер да се Бог није спустио до нас, да није дошао међу нас, ми не би никада могли да достигнемо Бога. Ми смо ограничена бића. Бог је асполутно изван овога света. Он је несазнајан. Он је необухватљив, невидљив, безграничан… И управо то је Његова велика милост да је он и створио свет али и зажелео да вечно тај свет и људи постоје. И на крају је постао човек, сједнио тај свет са собом. То нам је показало, васкрсење Његово, да само у Њему, у Христу, у том сједињењу створеног света са Богом може бити превазиђена смрт. Сви ми умиремо, али имамо шансу да и сами живимо вечно ако се сјединимо са Христом. И то можемо да учинимо ако желимо то, кроз крштење и кроз Свету Литургију. Кроз кршење ми се сједињујемо са Сином Божијим а крштење конституише једну заједницу. Заједницу са Богом али и заједницу са свима који су крштени те тако конституише Литургију. И опет у тој Литургији ми захваљујемо Господу за све оно што нам је дао, за Његов дар живота, али и за оно што ће нам дати на крају. А то на крају ће бити реалност свега што нам је Господ обећао и што се у Њему десило кроз Његово оваплоћење и васкрсење из мртвих. Дакле и ми ћемо васкрснути, Бог ће нас у последњи дан васкрснути, ослободити смрти и сви ћемо живети вечно.
У контексту савремених збивања, посебно у контексту еколошког проблема, битно је поменути да је човек створен као слободно биће, као икона Божија и да тај свет повезује са Богом. То је оно што чинимо у Светој Литургији када приносимо дарове: хлеб, вино, уље, воду и ти дарови Духом Светим постају тело Христово, сједињени са Богом и постају бесмртни. Управо је то намена човека. Зато је Господ створио човека на крају повезујући га са читавом природом, да ту природу спашава, односно, повезује са Богом, а не да је израбљује. Међутим, ми смо дошли дотле да је човек то заборавио, помислио да је он господар и да са светом моће да ради шта хоће, Али, забоавио је да је сам свет заправо он, његово тело и да све оно што ради лоше са светом заправо ради лоше према себи самом. Зато се и види да еколошки проблем погађа све. Еколози широм планете подвлаче да је природа у опасности због наглих промена односно, израбљивања, што чини сада и наука не постављајучи питања да ли је корисно и добро што радимо за нас и наше постојање а не само за тренутно уживање производећи много тога и потребног и непотребног радећи са природом шта хоћемо. Добро је што постоје покрети за заштиту природе, али они заборављају да без човека та природа не може да постоји. Можемо колико год желимо да је пазимо, али ако је не повежемо са Богом а то може једино човек, тада ће природа завршити смрћу. И зато, данашњи велики празник преноси нам управо то да смо ми људи и читав свет дар Божији, да је живот дар Божији и да наш животни став треба да буде такав да захваљујемо Богу и увек будемо свесни тога да то није наше и да ми нисмо сами себи довољни, јер наше биће зависи од једног другог. Наравно, Господ нам је то из љубави даровао и чим то кажемо знамо да нам је даровао да живимо вечно не тражећи ништа од нас. А једино што очекује је да и ми прихватимо Његову љубав исто онако као и када ми волимо некога: волимо је безгранично. Али, ако она неће нас, тада ми не можемо ништа да учинимо. Дакле, потребна је та повратна реакција. Зато Господ жели да нам да биће, али жели да са своје стране и ми то сами желимо, јер ако не желимо онда ће све бити наметнуто и све ће се претворити у пакао а не у живот. Но, Господ је све уредио да остави нама слободу. И видите како се Господ сакрио и не прави ништа од тих догађаја што би могао да учини као свемогући Бог јер би заробио нашу слободу. Зато се он кришом оваплоћује: јесте ту али од тебе зависи хоћеш ли да га признаш или нећеш. Он васкрсава, јесте то догађај… И апостоли кажу: „Јесмо видели Господа и опипали га и то вам јављамо!“ и то својим животима потврђују, дају главе за то. Ви не можете да дајете своје животе за нешто што је лаж, и нама је дата апсолутна слобода да то прихватимо или не прихватимо. И све оно што се збива, да је Господ после васкрсења отишао од нас а да нам је оставио овде Духа Светога, то је такође због слободе наше. Јер замислите једног човека који не умире, који је свемогућ… Ко не би пошао за њим? Ко би могао да се надмеће са њим? Али Господ то није хтео јер би то било наметнуто. Он хоће нашу слободу, односно љубав да ми желимо то. И ми Хришћани то можемо и показујемо крз крштење и Литургију. Кад год се саберемо на Литургију показујемо да желимо живот, да волимо Бога, односно желимо да будемо у заједници са Њим и то показумео кроз Свето причешће на крају.
Ето, драга браћо и сестре, поводом великог празника Рођења Сина Божијег као човека, хтео сам да вашој љубави, колико је то могуће приближим значај овог великог празника за свакога од нас. А тај значај је ни мање ни више животни значај од кога нам значи биће и небиће, односно живот и смрт.
Хритос се роди!
Заиста се роди!