Попут погледа у влашку народну ношњу, поглед у редове збирке поезије Валентине Вање Дабић „Аманет“ доноси обиље раскоши, боја, вере и сећања који се вековима простиру од Хомоља ка Стигу, и даље… Прочитавши пажљиво сијасет стихова којима нас ауторка дарива, неоспорно је да из сваког од њих искри одмерен однос ка врлимана и манама обичног човека, прошлости и будућности, вери у Бога, тајнама душе, траговима које остављамо из трена у трен и надасве – филозофији живота човека лица избразданог борама који је ту… крај нас … преко ограде.
Уводећи нас у своју причу стиховима уоквиреним под називом „Остављам ти песму“, Дабић наговештава сопствену жељу да све што кроз писану реч пружа у овој књизи, пружа од срца, искрено, од Бога и дара којим ју је Он и наградио.
Кроз више од стотину песама, ауторка са нама дели свој лични свет препун боја, мириса, снова, топонима, сећања,наде али и разочарења и покајања. У стиху саткани остају и ратни хероји као и страдалници од руку завојевача, уз јасне поруке и жеље које буде свест да једини победници живота могу и морају бити слога и љубав.
Стаменост стихова огледа се и у чињеници да нам ауторка у највећем делу говори на начин који се у народној књижености ове врсте у нас одвајкада практиковао и поштовао: метрички тачно и правилних рима. За ствараоце овај начин писаног изражавања одувек је био својеврстан домаћи задатак јер су тако испичане кратке форме заправо својеврстан књижевни хиперреализам. Но, чини се да је таленат Валентине Дабић у овом случају озбиљно симбионише са познавањем менталитета обичног човека: овако представљени предели, догађаји и доживљаји много се лакше памте, остављају далеко дубљи траг и много брже буде заспале емоције забележене како у сећањима читаоца тако и генима у којима носи делиће сопствених предака. Управо тако публикум, ма из код краја Србије био, осећа као своје Хомољске планине, село Рибаре, реку Млаву, а у свакој написаној речи препознаје свог прадеду, крсну славу, Божић, прву љубав као да је баш она – његова. Незаборавна.
Одисај архаичног у Аманету ни на који начин није ламент, већ искра и подстрек да коло може поново да заигра, прело заживи а косач у пуној снази већ колико сутра узме косу у руке и наниже снопове овдашњег пшеничног злата. Ма колико то данас у свету савремених технологија, брзог начина живота и отуђености деловало далеко и апстрактно, закони природе су неуимитни: кад – тад човек се враћа свом родном огњишту са везом, надом и љубављу.
Поезија међу корицама књиге која се одазива на име Аманет управо то жели да нам каже.
Влада Винкић