… Легенда о језику каже да је глагол требати читава мистерија. Разноразни учењаци су погушавали да одагну тајанственост са њега, скину прашину, опају паучину. Никада га нисам волела. Увек ме је асоцирао на нешто што се мора, па макар и не мислили или желели тако да урадимо. Стално се чује, Треба да се пробудиш… треба да урадиш домаћи… треба да се дозовеш памети… А, само требамо да разумемо себе… и свет око себе…уз неки топао чај…који се не пије у самоћи…верујући да је баш та шољица чаја највише лековита јер је сав талог остао у цедиљци. Јер, требамо дане да учинимо лепшим. Потурали су нам приче како је овај глагол увек безличан и да само они који не познају књижевни језик могу да га употребе у личном глаголском облику… Одавно знам да сва та гуркања истина обично немају много везе са истом… Искуство ми говори да чак и они најбезличнији некада покажу лице (… хммм… говорим ли још о глаголу требати…). Ипак, да пробамо да разјаснимо дилему…
… хммм… ТРЕБАТИ… личан… или… увек безличан глагол…
(… може и једно и друго…)
Глагол требати може бити пунозначан, личан, онда када поред њега нема другог глагола. У тим случајевима глагол требати има личне глаголске облике: требам, требаш, требамо…
На пример : Требају ми твоји савети. Требаш ми, када све ово прође. Требам кишобран. Требаш оловку?
Овај глагол може бити и непотпуног значења. Тада је неличан и потребна му је допуна. Допуњава се другим глаголом, а он стоји у трећем лицу једнине, што је одлика безличности : треба, требало би, требало је…
На пример: Треба да читаш поезију . Требало је да говоримо тише. Требало би да стигнемо на време.
Требамо свет у коме је лепа реч начин живота… Требамо слободу… коју дајемо и имамо… Требамо могућност дисања пуним плућима… Требамо смех и радост… Требамо људе који имају душу да буду своји, упркос свим олујама, кишама и сушама… Требам неког са срцем на длану, који ће све мракове у људима да угаси…како се више не би требало … већ… желело…
Маја Тодоровић, професор српског језика и књижевности