Сусрет са Голубом Јашовићем улепшао нам је изузетан пролећни дан и окружење које смо изабрали за разговор. Домаћин нас дочекује у викендици на крову Пожаревца, такозваној Сопотској греди са кога на десној страни „пуца“ поглед на плодоносни Стиг а лево на Дунав. Случајно или не, Јашовићево стваралаштво делом су обележила оба топонима, јер је у својим делима облато описао како стишку равницу тако и део једне од најдужих европских река која својим таласима запљускује и обале Браничева. Повод за разговор је вишедеценијски успешан рад у области филологије и књижевности. Но, док ћаскамо уз кафу долазимо до импозантних података: Јашовић је током четири деценије научног и књижевног рада објавио 83 књигe од чега 58 као аутор или коаутор и 25 приређених књига. Као професор на Катедри за српски језик био је ментор, председник или члан комисија на изради више десетина дипломских, магистарских и мастер радова, али и ментор или члан комисије за оцену и одбрану пет докторских дисертација како на матичном Филозофском факултету Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици тако и Филолошком факултету у Београду.
Голуб је рођен 1.августа 1960. у Пећи, а одрастао у селу Ћушка неколико километара далеком од пећке патријаршије у породици Милана и Јоване Јашовић који су изродили још и Борислава, Видоја, Зорана, Зорицу, Славицу и Верицу.
– Моје село налази се на левој обали Бистрице и као мешовитој средини било је Муслимана, Рома, Шиптара, Срба… Само у нашој кући, у једном дворишту, моји родитељи су имали 6 деце, стричеви такође много потомака, тако да нас је било довољно да играмо утакмице без осталих другара из села. Но, било је то време када се није постављало питање ко је које вере, играли смо се по сокацима, те морам да истакнем да сам имао друга, Албанца са којим сам имао договор да он мени говори на српском а ја њему одговарам на албанском језику. Тако сам учио његов а он мој матерњи језик који је у основној и средњој школи био један од мојих обавезних предмета а пре пет година превео сам књигу „Лепота која убија“ једног од највећих албанских писаца српског порекла Милоша Николића, кога Албанци зову Миђени, казује Јашовић.
Средњу завршава у родној Пећи, српски језик и књижевност на Филозофском факутету универзитета у Приштини, магистрирао је у Београду, а докторирао на Филозофском факултету у Косовској Митровици. Још у дечачком добу везаo се за писану реч, језик и књижевно стваралаштво, што је остајало у интими сопствених свезака, најужем кругу школских активности и личног интересовања
-Званично, мој први писани рад био је из новинарске струке у доба студија. Реч је о интервјуу са мојим професором Милорадом Ћорцем. Искрено: нисам имао ни њива ни ливада па сам радећи за часописе и новине зарађивао, док су временом почели да настају записи, стручни радови, књиге…
За бављење књижевним и научним радом Јашовић је најзахвалнији двојици својих професора.
-За рад на пољу књижевности академику Владети Вуковићу који ме је кроз необавезне разговоре ван наставе научио шта је наука о књижевности и како се треба бавити њоме, и професору Недељку Богдановићу који ме је усмерио да у животу не постоје баналне теме, већ банални приступ теми, сазнајемо од Голуба Јашовића.
Када је о оригиналном књижевном ставараштву реч, Голуб Јашовић има 13 књига песама, три књиге кратке прозе, осам тематских антологија песама, 17 монографских публикација из своје струке која обухвата ономастику, дијалектску лексику, стилистику, дијалектологију као и књиге из књижевне историје о значајним људима. Ту је и преко 500 научних радова и стотину учешћа на научним скуповима у земљи иностранству, док је посебно поносан на чињеницу да је велики број књига радио заједнички са својим студентима које су доцније послужиле као основа за професорска звања. Ових дана са својим докторантима Душаном Стефановићем и Милицом Дејановић ради на речнику личних надимака Срба на Косову, прву публикацију ове врсте у српском народу. Јашовић је сарадник Института за српски језик у Одбора за ономастику САНУ, а више од три деценије члан Удружења књижевника Србије.
СРБОЉУБ МИТИЋ – ВЕЛИКА ИНСПИРАЦИЈА
Веза са пожаревачким крајем настала је пре непуну деценију приликом рада на песничком зборнику који је обухватао и овдашње ствараоце . Тако је уз Ану Дудаш, коју зна од раније, упознао Славицу Пејовић, Зорку Стојановић, Славицу Јовановић, али и започео сарадњу са костолачким „Мајданом“.
– Посебно остаје у сећању манифестација „Орфеј на Дунаву“. Наиме, када сам са колегама дошао као учесник, након званичног дела уследило је дружење које памтим по комарцима, пропуштеном телевизијском преносу утакмице ватерполо репрезентације Србије и познанству са Славицом Јовановић. Било је ту неколико искрица из којих је планула наша стваралачна али и емотивна веза која траје до данас. У то време Славица је започела магистарске студије и ја сам предложио да уради топонимију два села од којих је једно влашко а друго српско, што је она и урадила обрађујући Кобиље и Божевац. Сарадњу смо наставили збирком песама „Нешто као осмех“ која је прва у низу од шест заједничких дела. Обишли смо 19 села и објавили књигу Ономастика Малог Црнића. Уследили су зборници научних радова о Србољубу Митићу, мноштво књижевних сусрета и промоција широм округа, објашњава саговорник.
Професор Јашовић посебно је везан за часопис „Стиг“, не само бројним ауторским сегментима већ и сјајном сарадњом почившег књижевника Милисава Миленковића. Наравно, веза са часописом и овдашњом Библиотеком ни данас није прекинута, а малоцрнићка општина је посебан део инспирације нашег саговорника. Рад који је уложио у културну и духовну афирмацију ове општине вреднован је и награђиван у више махова о чему говоре Признање „Србољуб Митић“, Октобарска награда Малог Црнића, „Видовдански цвет“ за родољубиву поезију… У разговору сазнајемо да је наш саговорник уважаван и од стране Браничевске епархије са којом сјајно сарађује, док подршку има и од бројних привредних институција овог краја од којих издваја ШГ „Србија шуме“ у Кучеву.
На питање колико се осећа Пожаревљанином, Голуб Јашовић уз осмех одговара: „Да је мало, не бих купио кућу овде!“. Ипак, професионалне обавезе на Универзитету, бројне промоције и књижевни сусрети му не дозвољавају да свакодневно буде овде.
-Задовољство је бити са овим људима, пратити културни живот Пожаревца и места на округу, али и активно учествовати и креирати га. Када је о поменутом реч, посебан пијетет негујем ка стваралаштву Србољуба Митића, и уз досадашње радове попут зборника „Небески орач“ и скупове посвећене њему, ових дана чекам штампу књиге „Субстандардно у поезији Србољуба Митића“, каже професор Јашовић.
На крају сусрета, саговорник нам поклања књигу која је управо угледала светлост дана. Реч је о заједничком поетском делу „Српски песмовез“ коју Јашовић потписује са Радишом Стојићевићем, Зораном Грумићем, Гораном Вуковићем, Ратком Поповићем и наравно, Славицом Јовановић.
Влада Винкић
