… На ободима давно пресушеног мора, где ми живимо и посматрамо облаке који јуре ко зна где, мало шта остаје исто… Неминовност промена је захватила и наше место… Понекад ми се чини да су само поштари остали оно што показује дух једне улице…. Мада, и они већ полако постају посебна врста… у нестајању… Писма и разгледнице се више не пишу. Заборавило се на давно чекано писмо које ће да стигне издалека или, разгледницу која нам дође тек када смо се већ увелико вратили са мора… Одувек је било дражи у том ишчекивању… Данас добијамо електронска писма… честитке… Један клик на тастатури доставља поруку… Брзина размене информација је невероватна, али недостаје поштар који је био скициран као насмејан, брижан и предусретљив човек… Поглед ми се заустави на иконици која је показивала да је електронско писмо стигло… Сетих се, многи се питају како се такво писмо правилно назива… пише…
… хммм… и-мејл… имејл… или… e-mail
Пише се једино имејл или мејл.
Свакодневно се сусрећемо за различитим варијантама термина за електронску пошту. Најраспрострањенији је оригинални енглески назив e-mail, али и састављено email. Jaвља се и скраћена варијанта mail. У већини случајева написано латиничним писмом, без обзира да ли је остатак текста писан истим.
Такође, честа је употреба термина е-мејл, е-мајл… и-мајл…
Правопис каже да је једино правилно само имејл и скраћено мејл. Множина гласи имејлови и мејлови.
Имејл-адреса пише се са цртицом.
E-mail је дозвољено једино у писању адреса и посетница.
Управо отворих пристигли имејл… и… помислих… Већ унапред знам од кога је мејл послат… Откуцана слова мејла су сва иста… мада, ја могу да додам мало чаролије… и… верујем да мејлове дотурају мали патуљци… лично куцајући поруке у том измишљеном свету…Али, једно слутим… недостају нам писма… Зато, пишите их… јављајте се драгим људим па, макар то био и мејл… Можемо да их замишљамо као она обична, старинска, која путују километрима, правим путевима и које неко вама доноси… заједно са мирисом онога ко вам шаље… да се радујете… стрепите док отварате… и… чувате, као амајлију која призива срећу… на ободима несталог мора…
Маја Тодоровић, професор српског језика и књижевности