Ноћас је у Пожаревцу изненада преминуо Звонко Миленковић, оснивач и власник Предузећа УНИОН МЗ, једне од најуспешнијих породичних фирми у Србији. Миленковић је рођен 1947. године у Старом Костолцу, у породици Јована и Вукосаве Миленковић. Читав живот посветио је пољопривредној производњи спроводећи низ идеја у дело и скоро три и по деценије био на челу УНИОН МЗ-а. За собом је оставио супругу Живославу, синове Ивицу и Микицу, снаху Јелену и унуке Милицу, Милоша и Александра.
Сахрана Звонка Миленковића обавиће се у уторак 4.јула на гробљу у Старом Костолцу.
У знак сећања на Миленковића, објављујемо интервју објављен децембра 2018. године у недељнику “Реч народа”.
Одговорност и тачност одлика су сваког озбиљног посла
Упркос кишовитом и прохладном дану, разговор са Звонком Миленковићем започели смо на једној од њива у околини Пожаревца, коју је наш саговорник обилазио. Иако је у пензији, његов дан почиње на начин који је утемељен деценијама уназад. Познајући Миленковића као сјајног привредника, човека јаке воље, смелих идеја и одличних пословних потеза препознатљивих широм земље кроз име „УНИОН МЗ“, искористили смо прилику да га упознамо и представимо са, широј јавности, са мање познате стране – оне која га је водила кроз живот.
Рођен у Старом Костолцу у породици Јована и Вукосаве Миленковић. Како вели, то је била рударско – сељачка породица, јер је отац Јован био рудар а мајка Вукосава се уз све кућне послове бавила пољопривредом.
– Моје и детињство мојих вршњака увелико се разликовало од данашњих времена. Ми нисмо имали могућности да упознајемо свет уз помоћ телевизије, рачунара и мобилних телефона, већ смо животне тајне откривали сами, прича нам о детињству Звонко Миленковић. – Време смо проводили чувајући стоку и играјући фудбал на ливади, и то је био наш читав свет који је лагано почео да се мења поласком у школу. Прва четири разреда похађао сам у родном месту и пре и поподне, јер је настава тако организована да се ишло по два пута дневно на часове.
По завршеној градњи школе у Дрмну, наставља тамо, а како је у међувремену у Старом Костолцу сазидана нова школа, Миленковић спада у прву генерацију ученика који су завршили осми разред у новој згради.
– Код нас са села постојала је одређена доза страха. То се одразило посебно код мене када ми је једна другарица рекла: „Био си на полугодишту бољи од мене, али на крају године нећеш!“ Ипак, на крају школске године ја сам имао све петице, док је она имала – четворке.
По окончаној основној, Миленковић уписује Средњу техничку школу у Костолцу, али, како каже, под притиском. Наиме, свим срцем желео је да упише Пољопривредну школу, али је тада било срамота да одличан ученик похађа ову школу.
– Да сам похашао Пољопривредну школу, сигурно је да бих данас имао диплому Пољопривредног факултета, јер сам имао велико предзнање, а са друге стране, када човек нешто воли, он ће то и научити. А ја сам пољопривреду заиста волео, тако да сам Технички школу напустио, наставивши да се у оквиру домаћинства бавим пољопривредом. Имајући у виду да ме је пољопривреда занимала, ја сам још тада радио разне прорачуне и реализовао идеје кроз ратарство, повртарство и сточарство.
Још један од кључних момената у животу Звонка Миленковића била је чињеница да је одрастао у релативно сиромашној породоци, тако да се својим радом и иновацијама борио да обезбеди солидне приходе, у чему је и – успевао!
– Временом смо купили земљу, нешто узимали у закуп, тако да смо супруга и ја уз велики труд производили више кукуруза него други. То нам је током година дало одређену снагу да наставимо овим путем и створимо одређену финасијску основу, прича Миленковић. – Таква ситуација нам је омогућила да размишљамо о одређеном прогресу, унапређивању проиводње и изградњи нових објеката у оквиру домаћинста. Најкраће речено, од једне сиромашне породице сопственим ангажовањем сврстали смо се у домаћинства која су стекла одређену добит а самим тим у нешто и уложе.
Не остављајући конкретан рад на пољопривреди, Звонко Миленковић 1989. године у Пожаревцу отвара Агенцију за посредовање у оквиру које почиње продаја пољопривредне механизације.
– Продавали смо тракторе и прикључне мшине, најпре у мањем обиму, док смо временом постали највећи продајни центар у Србији. Наиме, на лепо уређеном плацу, ми смо имали по 70 трактора, али је то, за разлику од данашњих прилика, било време када се механизација куповала, сазнајемо од саговорника. – Но, променом прилика увидели смо да храна никада не може да буде оворили смо једну продавницу у Пожаревцу, а потом и у Костолцу, што сматрам нашим правим почетком.
Тада се у оквиру предузећа „Унион МЗ“ отвара пекара и формира фарма пилића, а потребе које је тржиште захтевало омогућиле су да се направи кланица са прерадом пилећег меса, док у продавницама овог предузећа почиње и продаја меса.
– У почетку је то било месо куповано од бројних пољопривредних произвошача, али смо убрзо увидели да је оно неуједначеног квалитета. Одлучујући да тржишту понудимо врхунско место, узели смо узакуп фарму у Петровцу, која је била пред пропадањем, говори нам Звонко Миленковић. – Покренули смо озбиљну производњу, променили расни састав, увезли нерастове… Враћајући се на почетак нашег разговора, када сам још у школским данима желео да будем најбољи, жељу сам применио о у овом послу: хтео сам да произведем најбољу свињу и имам најбоље и најквалитетније месо!
Миленковић је ово и доказао, јер је „Унион МЗ“ чак три године за редом био апсолутни шампион Новосадског сајма када је реч о узгоју свиња, што никоме из Србије до сада није пошло за руком.
– Када смо прве године на Сајму имали шампиона нераста, многи једноставно нису веровали да је наш. Сматрали су да је увежен, а не резултат дугогодишњег рада наших стручњака, сећа се наш саговорник . – Наиме, ми смо се појавили као непознат произвошач у конкуренцију најјачих попут „Карнекса“, „Делте“ и многих други, далеко старијих, искуснијих и већих од „Униона“.
Како каже Звонко Миленковић „Унион МЗ“ више нема потребе да се појављује на сајмовима, јер сајмови су заправо продавнице овог Предузећа у којима се потрошачи на лицу места лично уверавају у квалитет производа кога чини изуетно широк дијапазон меса и месних прерађевина. Надовезујући се на причу о фарми у Петровцу, као Феникс из пепела „Унион“ подиже на ноге и фарму у Трновчу, која је била пред ликвидацијом, што се дешава и са фармом у Мустапићу где је било 28 а данас преко 60 запослених. Занимљиво је да су поједине фарме својевремено имале своје мешаоне, а куповали туђу храну, док је „Унион МЗ“ у Петровцу покренуо производњу сточне хране, контролише је и храни свиње на адекватан начин.
Значајна инвестиција налази се у Трновчу крај Велике Плане у којој једна од најсавременијих фарми свиња у Србији, а како наш саговорник каже, по мало му је жао што у њу чешће долазе професори са факултета у иностранству, него наши, јер би овде и они и њихови студенти имали шта да виде и науче!
– Оспособљавањем узгоја и прераде, ми смо производњу меса подигли на неких 60.000 свиња годишње, но, како смо се фокусирали искучиво на продају у наших дванаест објеката, тренутно производимо око 40.000 свиња годишње са солидном прерадом у Александровцу и још једном мањом прерадом на Златибору где се налазе сушаре.
У оквиру производње и прераде меса, „Унион МЗ“ сјајно сарађује са узгајивачима јунећег меса, од којих су неки верни чак две деценије без престанка, што преставља још један показатељ озбиљности и професионалности на свим нивоима рада, у којима реч „поверење“ заузима центално место.
– Најбитније је да смо ми поверење најпре понудили, али га и одржали, и тако ће бити и убудуће,говори Миленковић – Лако је нешто обећати, обећање треба испунити и оправдати.
„Унион МЗ“ спада у озбиљне живинарске произвођаче. Отворена је инкубаторска станица, купљени су нови инкубатори и достигнута је производња од чак 5.000.000 једнодневних пилића, али је тренутно, у складу са потребама тржишта она устаљена на неких 3.000.000. У разговору сазнајемо да Предузеће поседује најновију и најквалитетнију механизацију за обраду земље, а уз примену савремених агротехничких мера приноси пшенице, јечма и кукуруза годинама уназад су на рекордном нивоу.
За крај нашег сусрета који смо наставили у седишту предузећа „Унион МЗ“ занимало нас је како протиче један дан Звонка Миленковића.
– Редовно устајем у четири сата, а како и даље живим у Старом Костолцу, колима дођем око пет у фирму. Овде се срећем са радницима који путују у Петровац, попијемо заједно кафу, испричамо се, сазнам који проблеми их тиште не само у оквиру редовних радних обавеза већ и приватно те их испратим на посао, објашњава нам Миленковић. – У шест одем у „Кућу меса“ где са продавцима попијем још по једну кафу, разменимо искуства и лично мислим да сам путем тих разговора доста утицао на квалитет њихове услуге и односа према купцима, што свима итекако иде у прилог. Тако смо скупа развили један компактан тим на коме може данас да нам завиди било који, па чак и највећи ланац из ове бранше. Након тога укључујем се у рад са партнерима, док остали део дана обавезно проведем обилазећи како произвдне погоне, тако и оранице које ових дана мирују у свом зимском сну.
Деоничарско друштво „Унион МЗ“, на чијем челу Управног одбора је Звонко Миленковић спада у једно од најозбиљнијих и најјачих субјеката ове врсте у Србији са преко петстотина запослених. Приводећи разговор крају, питали смо нашег саговорника у чему је тајна успеха која одликује њега и Предузеће „Унион МЗ“.
– Најбитије је да се сваком послу приђе одговорно, и да се њему у огледају тачност и поверење. Уз упорност – све остало долази само, закључује Звонко Миленковић.
Влада Винкић