На то смо одавно ставили тачку… чуо се ехо у мојој глави… И он у тој тачци свог живота никако није могао да се снађе… Реченица коју је изговорила девојка са друге стране стола није била по мерилима правописа…али је била по њеној мери… Разумела сам шта жели да ми каже и сетих се догађаја од пре неколико година. Школска фискултурна сала и објашњење играчима… које је било изговорно толико гласно да је долазило до мене кроз затворена врата: „ Лопту треба ударити главом када је у највишој тачци…!” Лекција живота, чини ми се… Мада, погрешно употребљен облик речи тачка…
… хммм…тачки…или…тачци…питање је сад…
Пише се и каже једино тачки.
Сибиларизација је гласовна промена у којој задњонепчани сугласници К, Г и Х, испред самогласника (вокала) Е и И прелазе у зубне сугласнике Ц, З, С. Међутим, у неким случајевима долази до одступања од овог правила. Такви изузеци дешавају се код речи које се завршавају са суфиксом : – ЧКА, – ЋКА, – ЦКА
Примери: тачка – тачки (тачк+и = тачки – нема сибиларизације)
мачка – мачки, ручка – ручки, зврчка – зврчки, звечка – звечки, воћка – воћки,
мућка – мућки, праћка – праћки, бућка – бућки, коцка – коцки…
Постоје тренуци у животу када долазиш до тачке где се постављају питања и где треба ставити тачку, завршити мисао… написати велико слово, почети нову реченицу… Тада треба кренути ка тачки у којој можеш да схваташ да ли радиш оно што стварно желиш… разумејући да ли те живи живот или ти живиш њега…У тој тачки једино можеш да добијеш одговор на питање јеси ли пронашао оно што си замислио и зашто си застао на том путу којим си кренуо… Размишљаш да ли си дошао сопственој тачки постојања у којој си невидљив постао… И где је та тачка другачија од свих других, јер, тaквој тачки једино прилазиш баш онако како треба и како се не прича… него се казује само…
Маја Тодоровић, професор српског језика и књижевности