… Август је спаковао своје торбe, натрпао ситнице од шкољки и морских трава… жеге… и мангупски кренуо тамо где августи иду на одмор… Септембар је ужурбано корачао ливадама и неким пустим стазама доносећи нам дивну боју жутог лишћа у крошњама дрвећа. И све је некако мирисало на нове школске књиге, учионицу, aли, септембар никада… за мене … није био почетак школске године… него- крај распуста… Једино сам то могла да му замерим… мада смо се скоз добро разумели… Када би само знао како његово име пишу и изговарају… могао би и да се наљути још… Љутко је он стари, намргуди облаке и покаже нам да не може баш све по нашем…
хммм… септембар… или… септенбар… или семтембар… питање је сад…
Пише се септембар.
Ова реч је настала од латинског израза september што значи седми месец. Овај месец добио је назив по римском календару у коме је први месец март. Стари словенски назив је рујан. Име је добио по звуковима које производе јелени који се тада паре. Ти звукови које производе јелени називају се рика, рикање. У неким давним временима људи су говорили да јелени рјују. Одатле и порекло за назив рујан. Данас је то архаично и мало познато.
… У нашем крају септембар је последњих шездесет година био место где витезови огрћу своје плаштеве… пашу мачеве о појас и крећу у надметање… Поштују прописана правила и крећу у доказивање да су достојни титуле највештијег. Игре могу да почну, те прве недеље септембра… ,,Љубичевске коњичке игре“ су један од препознатљивих мотива овог краја… и септембра… за све људе који пролазе овим улицама нашег места… Као мала волела сам да гледам вишебој. То ми је јако личило на борбу витезова из мојих бајки и некако ми давало наду да витештво још увек живи… Била сам сигурна да су они баш овог септембра били спремни да ослободе неко село од помахнитале аждаје, спасу лепу принцезу у септембарским ноћима, изборе се за разним злоћама које вршљају по септембарским данима… Доставе тајну поруку вили у септембарској одори… Септембар је почетак јесење бајке… Септембар… схватила сам… доноси сабур… обуздава душу од узнемирености и срџбе… јер то је особина витештва… људскости…
Маја Тодоровић, професор српског језика и књижевности