… Трептаји узнемирености у ваздуху су играли своју игру… Тај бол у глави ми је потпуно реметио концетрацију… и чини ми се да сам удисала ту бол… ничим изазвану…само се појавила…као стари добри гост… Одавно сам научила да ако ускладим дисање… измакнем мисао…досадићу јој… и… отићи ће… Само још снове да не потрошим на њу… забринух се… А онда је на терасу улетела моја Н. уплакана, узнемирена… ,,Боли, боли ме прст… Бабино цвеће ме је ујело…” Била је то реченица коју бих и ја осмислила… и… баш сам је разумела… Озбиљно сам приступила повређеном прсту знајући да тај бол може да буде нелагодан и страшан у њеним једноцифреним годинама… Док сам јој увежбано, медицински, пружала помоћ… помислих да тај бол који је она осећала тада понекад је тако сићушан у односу на ту бол коју ти донесу различита разочарања… али, то сам јој прећутала… а себе запитала…
… ТАЈ бол… или… ТА бол… питање је сад…
Пише се и једно и друго.
Према Нормативној граматици српског језика мушки род именице бол употребљава се за означавање физичког бола, док ће женски род ове именице означавати душевну бол.
Према врсти речи бол је именица. Прецизније можемо да напишемо да бол припада групи апстрактних (мисаоних) именица. Апстрактне именице означавају појмове који се не могу идентификовати чулима. Дакле, у питању су појмови који су невидљиви и неопипљиви, нешто што се осећа (љубав, радост, туга, страх, брига, пријатељство, смрт, бол…)
На почетку смо рекли да је исправно рећи и осећам тај бол и осећам ту бол. То значи да ова именица може бити и мушког и женског рода (двородна је).
Ако је употребљавамо у мушком роду, уз њу ће најчешће стајати показне заменице (овај/тај/онај бол осећам) или односно-упитне заменице (који/какав/колики бол осећаш?). Могу да стоје и придеви у мушком роду (јак, оштар бол…).
Ако је употребљавамо у женском роду, уз њу ће најчешће стајати показне заменице (ову/ту/ону бол осећам) или односно-упитне заменице (коју/какву/колику бол осећаш?). Придеве употребљавамо у женском роду (душевна, искрена бол…).
… Причају неки мудри људи да је бол јако битан за наш опстанак… и да је добро док тај бол осећамо на кожи… То је знак да смо живи… а онда нам та госпођица бол дође у посету и покаже да имамо срце и душу… Изгледамо здраво и неповређено… нема видљивих бразда… а боли нас… Тешко је када у коферима које носиш та бол заузима пуно места… и никако не успеваш да је се ослободиш… Јер, та бол је неуништива, сакупљана и огромна је насупрот тог бола који си осетио на кожи када си разбио колена… ономад… учивши да возиш бицикл…
Маја Тодоровић, професор српског језика и књижевности