ГОВОРИ СРПСКИ ДА ТЕ НЕ РАЗУМЕМ
У Браничевском округу који осим Града Пожаревца обухвата и oпштине Велико Градиште, Голубац, Кучево, Жагубицу, Жабаре, Мало Црниће и Петровац на Млави, од 2011. године ради Преводилачки сервис намењен искључиво особама са оштећењем слуха.
Рад Сервиса финансира Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања.
НАЈВИШЕ КОРИСНИКА ИЗ ПОЖАРЕВЦА
Свих ових година, према речима секретара Међуопштинске организације глувих и наглувих у Пожаревцу Владана Бошковића, у оквиру Сервиса средства се обезбеђују за ангажовање једног тумача и преводиоца српског знаковног језика. Међутим, и поред тога, ова локална организација успела је да на задовољство свих корисника изнађе решење и ангажовала још једног сертификованог преводиоца за српски знаковни језик.
-У нашем Преводилачком сервису ангажована су два лица на пољу тумачења и превођења српског знаковног језика. Морам да напоменем да наша организација осим града Пожаревца покрива и остале општине Браничевског округа, због чега би било пожељно да на овом послу има још ангажованих лица. Са друге стране, имајући у виду да град Београд има 5, 6 тумача, можемо бити задовољни бројем људи који раде на овом пољу, каже Бошковић и додаје:
– У принципу, успевамо да покријемо потребе наших чланова. Највећи број корисника Преводилачког сервиса живи на територији Града Пожаревца, тако да није проблем адекватно одговорити њиховим захтевима. Иако постоји радно време, не придржавамо га се, јер је у неким ситуацијама наша асистенција неопходна и током викенда или ноћу, поготово током неких хитних интервенција. Најчешће нас корисници ангажују приликом одласка код лекара, у банку, у Центар за социјални рад, код нотара, у полицију, на судским процесима… У последње време, већину тих активности реализује председница Међуопштинске организације глувих и наглувих Златица Тодоровић. Обзиром на то да обављам послове секретара организације, на пословима превођења и тумачења ангажован сам само када за тим има потребе, објашњава Бошковић.
Знаковни језик у формалном образовању
Пет година уназад Савез глувих и наглувих Србије не организује Школу српског знаковног језика која се иначе одржавала једном годишње у трајању од недељу дана.
То ускоро, истиче Бошковић, може представљати велики проблем, посебно због чињенице да огромна већина чујућих особа не уме да комуницира са глувима и наглувима и не познаје српски знаковни језик. Напомиње да се мора изнаћи неко решење за овај проблем.
-У плану је да се изучавање српског знаковног језика, кроз формално образовање, уведе у високошколске установе, да едукација, односно изучавање ове области и проблематике траје много дуже, односно да знање полазника буде систематичније, поручио је Бошковић.
О ИЗМЕНИ СИСТЕМА ОБРАЗОВАЊА
Златица Тодоровић се на челу Међуопштинске организације глувих и наглувих у Пожаревцу налази већ шест година. Као сертификавни преводилац добро је упозната са функционисањем целокупног система, али и са тиме шта је корисницима у датом тренутку неопходно, било да је реч о одласку код лекара, или продужењу возачке дозволе.
О стеченом образовању и свом досадашњем ангажовању у оквиру организације, Тодоровић је рекла:
-Основно образовање стекла сам у специјалној школи у Јагодини, након које уписујем Средњу економску школу у Пожаревцу. Двадесет година радила сам у Центру за живинарство који је, нажалост, затворен 2000. године. Након тога почињем да делујем у оквиру Међуопштинске организације глувих и наглувих, затим и у Преводилачком сервису. Истовремено, делегат сам пожаревачке организације у Скупштини Савеза глувих и наглувих Србије, рекла је Златица Тодоровић која је иначе наглува особа и у комуникацији са другим људима користи слушни апарат.
Глуве особе су углавном запослене, али нажалост на пословима са месечним примањима на нивоу минималца, односно нижих квалификација.
С тим у вези, држава би требало да размишља о измени система образовања. Чињеница је да мали проценат глувих успе да заврши факултет. Овој популацији становништва у Србији, истиче Тодоровић, када је у питању образовање на факултетима, изузетно је тешко, јер не постоји довољан број тумача, који су узгред и слабо плаћени.
-Ове године Град је за седам месеци покрио 80 одсто трошкова преводиоца, чиме се нажалост може похвалити мали број локалних самоуправа у Србији. Најчешће, рад преводиоца зависи од средстава надлежног министарства који су на нивоу од 22.000 динара месечно. Зато људи и нису мотивисани да се баве овим послом, јер се са овом цифром на месечном нивоу реално не може преживети, нагласио је Бошковић који је исказао бојазан да ће глуве и наглуве особе у Србији у неком тренутку бити препуштене саме себи, јер неће имати ко да се избори за њихова права.
Као пример навео је гашење једног броја удружења глувих и наглувих, о чијим ће члановима бринути организације из других градова и општина, односно региона. Питање је само колико ће дуго моћи то да опстане и каквог ће квалитета бити услуга пружена крајњим корисницима.
М. П.