Христос се роди, драга браћо и сестре!
Данас славимо један велики догађај из историје нашег Спасења а то је силазак Сина Божијег у свет, када се родио као човек од Пресвете Дјеве Духом Светим. Ово је, како нас уче свети оци, највећи догађај и због кога је Бог све створио из небића у биће и то је тај циљ: сједињење човека, а преко човека и читаве створене природе, будући да човек својим телом које носи у себи целокупну природу и у овом сједињењу је у ствари Спасење.
Да би могли да разумемо овај догађај треба да видимо прво од чега се спасавамо. То је оно што данас заборављамо како и ми који смо у Цркви а посебно они који нису често у њој или уопште и не долазе. Спасење наше је спасење од смрти. То је највећи проблем, како каже Свети апостол Павле, човека и читаве природе и од ње може да нас спасе једино Господ а једино у заједници са Њим творевина, то јест људи, да превазиђу смрт зато што је Бог једини извор живота. А одакле смрт у свету? Па, смрт је последица стварања света ни из чега. Како каже Свети Атанасије Велики: „Природа наша људска и природа света је некадашње небиће“. Будући да смо створени из небића и да је наша природа у ствари небиће, она је смртна и не може да постоји сама за себе мимо заједнице са Богом. Ово посебно треба нагласити данас зашто што људи и не знају од чега се спасавамо. Свако има неке своје мале бриге или проблеме и моли се Богу да му помогне а заборављамо да је основни проблем човека и свега живог на земљи у ствари смрт, те из тог проблема произлазе и сви други проблеми. Човек кад греши, греши често борећи се против смрти али на један погрешан начин. Речју, без заједнице са Господом, без заједницом са Сином Божјим, природа не може да постоји и зато је овај догађај централни и најважнији у историји нашег спасења.
СМРТ СЕ МОЖЕ ПРЕВАЗИЋИ САМО У ЗАЈЕДНИЦИ СА ГОСПОДОМ
Бог је узео нашу природу, али та природа постоји сада у личности Сина Божјега, но ми смо личности посебне, конкретне, и да би свако од нас, сваки човек жели да вечно живи, жели да превазиђе смрт. А то се може једино постићи у заједници са Богом. Нас данас многе науке, будући да су развијене, мало обмањују и остављају утисак да ћемо ми сами да се изборимо против смрти на тај начин што ћемо развити медицину, па ћемо укинути све болести – апсолутно је то немогуће. Наиме, билогија нас учи да је смрт саставни део живота и она се не може искоренити од стране нас самих. Може да буде превазиђена само у заједници са Господом. И управо то је у ствари оно што се следеће дешава: да је Господ позвао све нас који желимо да уђемо у живот вечни тако што ћемо бити сједињени са Њим. То ми постижемо Духом Светим кроз крштење. Крштење је сједињење свакога човека који жели да буде крштен Духом Светим са Христом и то је поистовећење са Христом. Међутим, будући да је Христос један а ми смо многи, Дух Свети сједињујући са Христом све нас гради једну заједницу многих у Христу и то је заправо Литургијска заједница. Заједница многих у једноме Господу Христу. И Господ наш Исус Христос је присутан једино у Литургији као један и многи. Зато је крштење увек било везано за Свету литургију. И све оно што чинимо и што смо чинили као Хришћани, све је у старо време као и данас повезано са Светом литургијом. Подвиг, рецимо желимо да стекнемо слободу у односу на природу, када постимо и слично, ако се то не завршава Литургијом и учешћем у њој и причешћу, све учињено нема никаквог смисла. Има много подвижника мимо Хришћанске цркве, много већих него што смо ми, али ти нема спасења зато што нема заједнице са Богом. Бога можемо призивати, али Бог се појавио и присутан је међу нама само кроз свога сина који је постао човек. Иначе, ми не можемо да дођемо до Бога, јер ми смо слаба бића а Бог је изван овог света, али он је из превелике љубави створио нас желећи да постојимо и дао нам је ту могућност постојања тако што ћемо бити сједињени са Њим кроз Сина Божјег који је све то учнио и постао човек. И зато увек догађаје који су везани за наше спасење од смрти литургијски славимо, јер је на Литургији присутан сам Господ који служи, начелствује. Отуда и толико поштовање нашег народа, који баш и не зна много теологију, према епископу и свештенику који служи: људи руку, клања се. Но, не љуби он обичног човека у руку него љуби самог Господа. Човек кроз њих види присуство Божје, што је једино и реално јер ту Господ присуствује. Наравно, Света Литургија и присуство Божје у литургијско сабрању сада је само икона и предокус оног последњег догађаја који сви очекујемо: други долазак Христов у сили и слави, ваксрсење мртвих и установљење Царства Божјег.
Света литургија је само икона будућег Царства, нашег будућег живота који ће се јавити када Господ поново дође овде, буде са нама и неће се више одвајати од нас. И зато Литургија тако и почиње са „Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа…“
Овим речима, драга браћо и сестре, поводом великог празника, желео сам вашој љубави да мало приближим смисамо свега овога што ми чинимо и што славимо овај догађај оваплоћења Сина Божјег као човека и нашег Литиргијског сабрања у дан недељни и око празника и истакнем да је то пројава да ми заиста желимо да будемо вечна бића и да ћемо на овај начин то и остварити.
Хистос се роди! Заиста се роди!