Сунчани дан на смени јесени и зиме у пуном сјају обасјава кућу Јелене Дервишевић, смештену неколико десетина метара даље од цркве Светог великомученика Георгија у Лазници.
При сусрету и упознавању, ведрина осмеха на лицу Јелене и њене осмогодишње кћери Ане говори више од речи. Није чудно, дочекују нас на прагу своје куће, дома са топлином какву су мајка и кћер одавно прижељкивале.
Влада Републике Србије је јуна 2021. године, преко Министарства за бригу о селу, донела Уредбу о утврђивању Програма доделе бесповратних средстава за куповину сеоске куће са окућницом на територији Србије. У пројекат се тада активно укључује и Општина Жагубица, а на списку корисника нашло се и име самохране мајке Јелене Дервишевић.
КО ЋЕ МЕНЕ ДА ИЗАБЕРЕ КАДА НЕМАМ ВЕЗУ?
Стицај животних околности, након шеснаестогодишњег брачног живота у суседном селу Милатовац, који није имао перспективу опстанка, Јелена се 2019. године са ћерком вратила у родну Лазницу. Старији син Андреја је наставио и недавно окончао школовање у Костолцу, где живи и данас има привремени посао, надајући се сталном запослењу у струци.
– Вратила сам се у кућу мојих родитеља, а како нисам имала посао, најпре сам чувала једну баку. Код те жене сам проводила читав дан са ћерком Аном, тако да ми обе буду пред очима. Негујући још неколико старих људи у селу, било је довољно тек да се преживи. Како уз оца Синишу и мајку Слободанку живи и мој брат Небојша са породицом, почела сам да размишљам да одем у иностранство код сестре Санеле, која је тамо са својом породицом, казује Јелена Дервишевић чији су родитељи у међувремену почели да размишљају о томе да у Лазници купе какву – такву кућу за кћер и унуку и додаје:
– Моји су нашли кућу чији се власник одселио. Била је празна, али за нас најважније да је била легализована. Е, сад: колико је то било добро, толико и није, јер је све био запуштено и не бих могла да живим у њој, а и пара још увек није било довољно.
Управо у то време, тачније јуна 2021. године, Влада Републике Србије донела је Уредбу о утврђивању Програма доделе бесповратних средстава за куповину сеоске куће са окућницом на територији Србије преко Министарства за бригу о селу. У пројекат се тада активно укључује и Општина Жагубица, што је дало наду да се ова жена једног дана ипак усели у поменуту кућу.
– Наша снајка је чула за конкурс и рекла да се пријавим, добијем новац и купим кућу. Ја слушам, размишљам па јој кажем: Где ће Виолета баш мене да изаберу од тол`ко људи? Па немам ја никакву везу… Нисам веровала много у то, али се она распитала шта ми све треба и почеле смо заједно да сакупљамо потребне папире, а и власник куће је слао све што треба са његове стране. Не могу да се пожалим: и у општини су били јако љубазни, помогли су колико су могли, тако да сам са моје стране урадила све што је могло, предала и чекала. Месец, два, два ипо… Видим ја нема ништа од тога и опет почнем да размишљам да спакујем ствари и одем у иностранство, сећа се Јелена.
ЈЕДНА ПОРУКА МЕЊА СВЕ
– Знам да је био јесењи дан, ја била код мојих на салашу где смо брали кукуруз, а снајка ми каже: Јелена, јел чујеш? Стигла ти нека порука на телефон. Уђем у салаш, узмем телефон, гледам: није порука неко мејл. Не знам да отворим. Она ми отвори, кад сам прочитала нисам могла да верујем. Одобрили су ми средства да купим кућу. Радовала сам се к`о мало дете, прича Јелена Дервишевић која је након неколико недеља отишла у Београд да потпише уговор.
– Била сам са људима из општине у Министарству, потписала уговор, а тамо, уз леп пријем, упознала још људи који су добили уговоре. Пошто сам већ после 15 дана добила новац на рачун, купила сам кућу, а део који смо родитељи и ја сакупљали дали да се среди фасада, направи нов кров јер је стари прокишњавао, поставе нови прозори и врата, направи купатило и уради основно што треба… Ево, видите: кујна, дневни боравак, купатило, две собе и тераса. Опремила сам колико толико, нешто сама нешто ми је помогла родбина. Остало кад буде могло…
Од како је старији син Андреја завршио школу, Јелена Дервишевић озбиљно размишља да покрене званичан посао у чијем средишту би била помоћ и брига старијима, јер су млади одавно у иностранству а њихови родитељи углавном сами. Неких месец дана пред наш долазак, Јеленин дом посетио је министар за бригу о селу у Влади Србије Милан Кркобабић са сарадницима и председником Општинe Жагубица Сафетом Павловићем.
– Знате, кад човек у животу једном изгуби поверење, онда сумња у све. Нисам веровала да ће да ме посетити лично министар. Кад је стигао са председником општине и новинарима, било ми је баш драго. Обишли су кућу, мене и Ану, похвалили како сам уредила, видели на сликама како је кућа некад изгледала, како изгледа данас и то ми је дало још више воље и снаге да наставим даље.
СКУЋЕНЕ ПО ДРУГИ ПУТ
Током разговора Јелена је на шпорету за који као огрев користи дрва припремила сјајну савијачу са сиром, а од Ане сазнали да иде у први разред, као изборни предмет учи влашки језик и редовно иде у цркву.
– Док је Ана у школи ја обилазим старе у селу и бринем о њима. То сам научила док сам била удата у Милатовцу, а искуство пренела овде. Иначе, завршила сам трговину у Жагубици, али тиме се никада нисам бавила. Док су у моди биле ове наше велике влашке свадбе и весеља под шаторима, углавном сам кувала за госте, а када је утихнуло, почела да бринем о старима. Сада идем код једне старице која је непокретна, а имам и људе којима треба да се помогне у домаћинству. Убацим дрва, купим потрепштине, скувам за неколико дана ручак. Углавном, ту се скупи нека просечна плата. Са ћерком сам скућена по други пут, а понекад ми дођу комшинице на кафу и разговор, вели Јелена Дервишевић која, на жалост, нема ни дана радног стажа.
На крају сусрета Јелена и мала Ана нас испраћају до капије. Домаћица каже да ће се у наредном периоду асфалтирати улица у којој живи, а чим прође зима остаје да са својима среди окућницу и уреди двориште у којој су још остаци старог крова и замењених прозора и врата.
Придржавајући нам капију да изађемо, Јелена Дервишевић са поносом гледа у свој дом и на питање шта очекује у новој години одговара:
– Свако има велике жеље, а моје су у овој кући и око ње. Овде видим будућност за своје дете и себе.
Текст и фото: Влада Винкић