Поводом двадесет пете годишњице од погибије бившег команданта Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране Војске Југославије генерал – пуковника Љубише Величковића, крај његове вечне куће у родном Црљенцу, положени су венци. Уз чланове породице Величковић, пошту је одала делегација Команде РВ и ПВО на челу са бригадним генералом Горданом Павловићем, начелником Штаба Команде РВ и ПВО. У име локалне самоуправе венце су положили председник Општине Мало Црниће Малиша Антонијевић, његов заменик Даниел Сурдуловић и председница Скупштине општине Горанка Стевић. Чувеног генерала сетили су се и представници Центра за обуку копнене војске у Пожаревцу на челу са пуковником Душком Јовићем, СУБНОР-а Месне заједнице Црљенац, фудбалске и ловачке организације, Клуба генерала и адмирала Србије, Аеро клуба „Љубиша Величковић“ из Костолца.
У свом обраћању, председник Општине Малиша Антонијевић подсетио је да је прошло 25 година туге, бола и сећања од када је прекинут живот, али створен мит, који ће вечно подсећати на храброст генерала Величковића.
-Четврт века туге и тишине, не плаче се за јунацима. Нема јаука и нема суза, остаје само легенда, прича и сећање. Остаје мрља и крвав траг на рукама оних који мислећи да се снагом моћи може командовати једном слободарском народу. Нити је било, нити ће бити. Србија је у рукама свог народа, у добрим је рукама, мирно почивајте генерале. Положили сте живот бранећи своју земљу, бранећи нас. Извршење борбених задатака за вас је била не само обавеза већ и задовољство јер сте одабрали частан позив, бити војник, а ретки имају част да постану и пилоти. Ни 25 година од трагичне смрти генерала ништа се није променило. Србија га се сећа, сећају га се породица и Црљенац, сви они који су га познавали о њему говоре са поштовањем, а млађима се преноси мит о човеку који је волео све људе, али највише своју земљу и прерано нас је напустио управо зато што је бранио светињу која му је била изнад свега. Остаје сећање и обавеза коју сви са задовољством прихватамо, а то је да се сваког 1. јуна окупимо поред вечне куће генерала и обновимо сећање које никада неће избледети, јер јунаци не умиру, они само оду у легенду, рекао је између осталог Антонијевић.
Стихове песама крај вечне куће генерала казивали су драмски уметник и народни посланик Лепомир Ивковић и директорка Библиотеке „Србољуб Митић“ Данијела Божичковић Радуловић.
ВОЈСКА ОСВОЈИЛА МЕМОРИЈАЛ
Генерал Љубиша Величковић погинуо је 1. јуна 1999. године у НАТО бомбардовању наше земље приликом ноћног обиласка јединице за противваздушна дејства у селу Омољица код Панчева. Тако је физички отишао један од најшколованијих официра тадашње Војске Југославије, али успомене и сећања заувек ће чувати Љубишу Величковића од заборава.
Традиционално у организацији Општине Мало Црниће, Месне заједнице Црљенац, Општинског фудбалског савеза и ФК „Стиг“ Црљенац, организован је Меморијални фудбалски турнир. Ове године учествовале су екипе Центра за обуку копнене војске Пожаревац, ФК „Стиг“ Црљенац“, 204. ваздухопловне бригаде Батајница и „Авантуристи“ из Смољинца. Треће место освојила је екипа „Авантуристи“ која је са 3:2 савладала екипу 204. ваздухопловне бригаде. У финалу екипа Центра за обуку копнене војске са 1:0 победила је екупу домаћина ФК „Стиг“. Пехаре су им уручили Малиша Антонијевић, Горанка Стевић, Даниел Сурдуловић и Анђелка Миљковић.
О ЛИКУ И ДЕЛУ ГЕНЕРАЛА
Љубиша Величковић рођен је 1. марта 1946. године у Црљенцу и као одличан ђак основне школе опредељује се за одлазак у Ваздухопловну гимназију, тада припремну школу у Мостару. Уписује се у прву класу генерације и завршава је 1963. године, као први у рангу. Професори и васпитачи тада елитне војне школе, уочили су и запамтили бистрог и способног дечака, који је испољавао велику упорност и амбициозност да стекне што више знања. Међу првима у рангу Љубиша завршава Ваздухопловну војну академију у Задру 1966. године и постаје потпоручник – пилот Ратног ваздухопловства и противваздухопловне одбране. Убрзо затим завршава преобуку за летење на суперсоничним авионима – МИГ и на тим авионима разних типова је углавном летео више од тридесет година.
Један је од првих наших пилота који је завршио преобуку за летење на МИГ-у 29, тада једном од најбољих борбених авиона у свету. Завршио је највише војне школе са одличним успехом и чувену руску Генералштабну академију „Ворошилов“ са високим успехом. Био је веома цењен и уважаван од стране војног екстаблишмента разних земаља, посебно руског, где је имао и доста пријатеља. Током НАТО агресије потпуно свестан чињенице и ситуације, генерал Величковић улаже сву своју снагу у одбрану отаџбине. Један је од главних твораца плана употребе снага ваздухопловства и противваздушне одбране током тог ратног периода. Често обилази јединице на ватреним положајима, контролише, даје упутства и лични пример. У јеку бомбардовања наше земље налазио је времена, да обично у повратку са обиласка јединица на положајима сврати у свој родни Црљенац, макар на пола сата, да предахне, види своју мајку или поразговара са мештанима. Волео је село у коме је рођен, често је и на другим местима истицао да је пореклом из Црљенца, па је овде и кућу саградио. Иако је пре бомбардовања током слободног времена био на многим местима, изгледа да је најрадије долазио у ово село, првенствено да се опусти и одмори од посла, при чему није волео да говори о својој служби. Радо је ишао у лов или на пецање, а редовно је био први раноранилац у брању шумских печурки, при чему је одлично знао и памтио где их може наћи. Волео је и знао да поразговара са својим земљацима на примеран начин, а знао је и да се нашали.
Остварио је бриљантну војничку каријеру, у току које је више пута одликован високим војним одликовањима и два пута ванредно унапређен у виши чин. Носилац је, за сваког пилота најдражег признања, Златног летачког знака. Обављао је многе најодговорније дужности, укључујући и дужност команданта РВ и ПВО. Последња на којој је, као једини генерал у историји српских ратова дао и живот, била је функција заменика савезног министра одбране и помоћника начелника Генералштаба ВЈ за РВ и ПВО. Сахрањен је 3. јуна 1999. године, по сопственој жељи на гробљу у Црљенцу, само неколико дана пре престанка агресије на нашу земљу.
Дарко Динић