Божидар Черкез: Ни један дан без црте

За шест деценија ангажовања на пољу ликовног стваралаштва Божидар Черкез оставио је на хиљаде радова, али за ово ангажовање ни једном није награђен. Но, највећу награду види у томе што његових цртежа данас има у бројним пословним просторима, кафићима, приватним колекцијама али и у Црној Гори, Хрватској, Америци, Канади, Аустралији, Шпанији.

-Неретко код мене дођу наши људи који живе у иностранству јер их носталгија повуче да тамо у белом свету имају цртеже старог Пожаревца. Занимљиво је да има и оних који донесу фотографију своје куће из села да је преточим у слику, што радо учиним.

Део скромног простора у стану у Тријанглу уз небројено радова заузимају стручне ликовне као и књиге Драгана Фелдића, др Мирољуба Манојловића, брошуре, стари календари, разгледнице, исечци из новина као и фотогафије старог Пожаревца. Није чудо јер Божидар Бошко Черкез већ шесту деценију, првенствено оловком, тушем и фломастером филигрански прецизно преноси на папир детаље и грађевине пожаревачке вароши од којих је највећи део архитектонске вредности нестао у поратно непримереном жару идеја соцреализма.

-Један од мојих највећих критичара али и узора био је Драгутин Симић Симке или Мали Сима, како су га знали и звали у граду. Уметник коме је требало пет-шест минута да „меком“ оловком или крејоном често из главе нацрта хотел „Авала“, Табачницу, „Последњи грош“ замерао ми је само једно: због чега трошим силно време радећи на детаљима. Тада смо улазили у полемику, а ја оправдавао да би рад без њих био као портрет стогодишњака нацртаног без бора. Једноставно, за мене су детаљи душа онога што настаје под мојом руком и тежња ка веродостојности, прича Черкез.

Уз цртеже Пожаревца по којима је постао препознатљив у окружењу, наш саговорник објашњава да је током минулих деценија овековечио делове Хиландара Херцег Новог, Котора,Будве, Београда, док су му узори били српски сликари Љуба Ивановић и Лука Младеновић.

– Доста сам везан и за радове Реноара, Едгара Деге, Ван Гога, гледам и цртам а пријатељи кажу да сам у томе веома успешан иако ни једну слику у животу нисам урадио у техници уља. Користио сам темперу, водене и воштане боје али највише радим оловком, сазнајемо од саговорника коме је овај вид уметности уз лично задовољство доносио и прегршт лепих тренутака:

-Низ гoдина сам водио сина и ћерку на море, а читав одмор финансирао продајом мојих слика. Тако смо се лепо проводили и по 25 дана – безбрижно и опуштено захваљујући таленту и умећу на радост сво троје, сећа се уз осмех Бошко тих времена.

Први цртежи са четири године

Бошко је као четворогодишњак од оца добио књигу која поступно објашњава процес цртања. Овај поклон био је основа да у том периоду живота настану први радови на којима је представљао животиње и да се роди љубав ка ликовној уметности.

Велики подстрек имао је у основној школи уз наставницу Марију Живковић која му је као талентованом ученику много помогла да практично савлада бројне финесе.

ПОЧАСТ И – РАЗОЧАРЕЊЕ

Враћајући се кроз разговор у доба детињства, Божидар Черкез наглашава да је оцу свакодневно носио ручак на железничку станицу Сопот али и још једног детаља:

-Отац је у слободним тренуцима писао сјајне кратке приче. Остале су иза њега и можда их треба поново прочитати, редиговати и објавити не само као успомена већ и као занимиљно штиво. Наравно, за то треба новца па ћу видети како даље.

Пожаревац кога више нема

Када је о изложбеном опусу реч, Божидар је као члан УЛИС-а али и самостално излагао неколико пута.

Последња у низу приређена је као продајна током маја у галерији „Обојена свтелост“ Центра за културу Пожаревац на којој је представљено 75 радова од који су неки позајмљени од купаца а завределе пажњу ликовне публике.

-Жао ми је што ни једна школа у Пожаревцу није организовала обилазак поставке, јер су на њој представљени сегменти којих више нема, драгоцених за очување успомена и градске историје, вели Черкез.

Време одрастања уз разноврсне игре са децом из улице Бошку протиче уз цртање. Као основцу школе „Вељко Дугошевић“ његови радови су сваке године красили зидове и изложбене паное ходника. Са једне стране почаст а са друге – разочарење:

-Када се изложба или школска година заврши, учитељи и наставници једноставно скину моје слике и однесу их кући. Сећам се да сам једном приликом веома љут тражио да ми врате цртеже али ми је дрско и са претеће висине речено да то не може тако како сам замислио. И дан данас ми је жао што из тог периода не поседујем ни један од радова.

Зарађивао више од слика него од плате

Черкез је свет угледао на Божић, 7. јануара 1947. године, због чега је добио име Божидар. Како је отац Владимир радио на железници и често мењао место службе, Бошко се родио у Пироту док се породица Черкез, коју су уз Божидара и Владимира чинили мајка Косара и брат Мирослав селила у Нови Сад, Шид, Београд, Сираково и на крају у Пожаревац. У граду под Чачалицом завршио је основну школу „Вељко Дугошевић“ а након ње средњу Економску.

-Како родитељи нису имали новца да ме финансирају, одустао сам од студија али сам имао срећу и запослим се у Општинском суду. Занимљиво је да сам у то време више зарађивао од продаје слике неко од плате. Након 22 године прелазим да радим код адвоката Србе Стојановића, а захваљујући мом наставнику из средње школе Милутину Караклајићу радни век настављам и завршавам у Електорморави, каже Бошко.

ЛЕТОВАЊА ЗА НЕЗАБОРАВ ОД ПРОДАЈЕ СЛИКЕ

Дан Божидара Черкеза почиње око 8 сати када попије прве две кафе. Како у његовом стану живи унука, ученица Пољопривредне школе и када крене на наставу Бошко оде у набавку а потом припреми ручак. У паузама породичих обавеза узима прибор за цртање и посвећује се уметничком раду. Уз дела по којима је препознатљив, последњих година под фломастерима и тушем настају оригинални радови ликова женских лица које аутор сврстава у циклус назван „Маске“.  Када је реч о простору у коме ради, Божидар нема атеље већ радови настају у његовој соби. Истиче да му је за једно дело довољно од 2 до 5 сати рада, у зависности шта је тема.

Бошко у свом стваралаштву има подршку ћерке Марије, која је по струци васпитачица и сина Владимира и обоје су наследили очеву уметничку нит. Сјајни су у сликарству, док је син делом посвећен уметничкој фотографији.

Вредно помена је да су поједини цртежи настајали на основу фотоса које је наш саговорник начинио почетком шездесетих година али је несрећна околност да је Божидаров апарат украден на једној свадби комплет са неразвијеним филмом у њему.

-Уз маске које „ничу“ готово свакодневно, и даље радим стари Пожаревац и то меком оловком на хамеру а одмах по завршетку слику фотокопирам како се не би поновило моје искуство из основне школе о коме смо причали. У овим годинама ликовно стваралаштво ми је велики креативни вентил и основа да сачувам део традиције, док ме кроз рад води мото „Ни један дан без црте“, закључује Божидар Черкез.

Влада Винкић