Препознатљивост нашег саговорника међу мештанима Петровца на Млави огледа се у два сегмента: фудбал и пољопривреда. У овим сферама минулих деценија оставио је немерљив траг по чему у га многи медији називали живом легендом спорта и пољопривреде. Данас као пензионер остао је приврженији спорту. Да је тако говори и то да смо се са Радованом Лалом Давидовим срели на стадиону петровачке „Слоге“ на коме смо скупа одгледали финалну утакмицу Купа Општинског фудбалског савеза Петровац на Млави између тимова „Петар Добрњац“ из Добрња и „Омладинац“ из Шетоња. Када су фудбалери Шетоња подигли победнички пехар а атмосфера утихла, кренула је прича како се један Лала са севера Баната скрасио на вратима Хомоља и овде је равно 56 година:
– У Петровац ме је повукла љубав ка фудбалу а задржала љубав са Светланом са којом сам и дан данас у браку, вели Лала и наставља део своје животне приче:
– Као средњошколац и потом студент бранио сам за „Слогу“ из Милошевца. Након меча са истоименим клубом из Петровца на Млави, 13.јуна 1968.године, петровачки тренери Прежа и Гига су кратко поразговарали са мном. Стицајем околности у градић на Млави „фићом“ ме је довезао Раша Лукић а када смо кренули у Београд, јер сам сутра имао испит, нестало нам је горива. Овдашња пумпа радила је до 4, ми стојимо у центру пред хотелом и тада из правца стадиона долазе Прежа и Гига од којих затражимо помоћ и добијемо неколико литара горива. Била је ово прилика да доктор Прежа узме број моје собе у Студентском граду и после пар дана су ме посетили. Брзо смо склопили договор, они су били врло коректни према мени, тако да сам исте године као апсолвент Пољопривредног факултета заиграо за петровачку „Слогу“.
Радован Давидов је рођен 27.септембра 1945. године у селу Санад које припада општини Чока. Одрастао је у земљорадничкој породици оца Александра и мајке Даринке уз млађу сестру Богданку. Чињеница да су Радован и Богданка рано остали без оца, немерљиву подршку у доба стасавања пружала им је мајка.
-По основној школи гледао сам конкурсе у „Политици“ и стицај околности је хтео да ми пажњу привуче онај за упис у Средњу пољопривредну школу у Смедереву. Чињеница да сам потекао на селу и да ми је земљорадња била блиска из северног Баната дошао сам на обалу Дунава и завршио поменуту школу. Интересовање настављам у овом смеру тако да и даље остајем на обали ове реке, у Земуну, где уписујем Пољоприврени факултет, каже Давидов који на овој образовној институцији стиче диплому инжењера агрономије.
Када се Давидов доселио у Петровац, добио је радно место у пољопривредној апотеци и брзо стекао симпатије овдашњих људи који су га звали Лала, надимком који је добио као средњошколац.
-Пре подне сам радио, по подне ишао на тренинге и никада није било проблема. Чини се да су тада много више ценили фудбал него што је то данас. У то време упознао сам Светлану са којом сам се венчао 1970. године и од ње сам током читаве играчке каријере имао немерљиву подршку. Она је чак и долазила на утакмице и са пажњом пратила игру све до 1986. године када сам активно престао да играм фудбал, сећа се Лала Давидов кога између осталог красе Повеља Браничевског округа за допринос развоју спорта по избору Спортског журнаа и Вечерњих новости, 1994. године проглашен је за живу спортску легенду, док му је годину дана касније уручена Повеља за животно дело. Ту је и Златна плакета Удружења фудбалских ветерана Србије, Златна значка Спортског савеза Пожаревца…
Наш саговорник је у три мандата био председник Фудбалског клуба „Слога“ од који је први обављао још као играч. Један је од оснивача Спортског савеза Општине Петровац на Млави коме је 2012. године додељена Првомајска награда као најбољем територијалном спортском савезу.
Лала Давидов је први пут за лоптом потрчао као дечак у родом Санаду. Широки шорови као и простране ливаде иза кућа и окућница били су рај за овај спорт. Током средњошколског образовања у Смедереву био је сјајан рукометаш и одбојкаш, али га је потоњи период студија озбиљно повукао у воде фудбала. Током боравка у Београду био је голман репрезентације Студентског града, а прича о томе како је читаву каријеру провео бранећи мрежу је једноставна:
-Као ученик другог разреда основне школе наш тим је стално губио јер смо имали неспретног и незаинтересованог голмана. Једног дана изнервирани учитељ ми приђе и каже: „`Ајде ти на гол!“. Трудио сам се да не изневерим поверење и како сам сетада показао добрим, тако сам до краја каријере на дресу носио број 1, прича Давидов који је био председник Удружења ветерана петровачког фудбала од 1992. до 2022. године.
СТРОГ И ПРАВИЧАН ДИРЕКТОР
Радован Давидов ни једног тренутка није запостављао свој посао у фабрици „Борац“: по шетомесечном раду у апотеци обављао је посао референта за ратарство, радио у кооперацији а од 1974. постаје директор и ову дужност обавља готово три деценије. Ферплеј, одговорност и посвећеност подједнако је улагао како на терену тако и у фабрици, а од неколицине његових некадашњих колега чули речи: „Лала је као директор био строг и правичан“. Током радне карије није био канцеларијски човек већ су му дужност и одговорност налагали да свакодневно буде са радницима–од њиве до машине. Као руководилац, стручњак и човек.
-„Борац“ је својевремено у свом саставу имао хладњачу за воће и поврће, фабрику за топлу прераду-компот, силос, млин, пекару и фабрику ракије у Рановцу и све је то савршено функционисало. Уз запослене који су улагали максималан труд, посебно сам захвалан сада почившем технологу из Пожаревца Милану Бабићу, који је допринео освајајању мноштва признања. Изнад свега поносан сам на чињеницу да смо 1999. и 2000. године били апсолутни шампиони Новосадског сајма у преради воћа и поврћа, испред гиганата попут Такова и Србијанке, вели Радован Давидов који захваљујући постигнутим резултатима уз бројна признања бива добитник и Повеље Привредне коморе Југославије, Октобарску награду Петровца на Млави, Златну значку ПИК Пожаревац, награду Регионалне привредне коморе, награде Задружног савеза Србије и браничевског округа.
Стручњак своје области, Радован Давидов 2005. године постаје директор Аграрног фонда Петровца на Млави. Тада Фонд почиње да организује Сабор пољопривредних рекордера општине, а Лала се сећа:
-Сабор је био прилика за сусрет са уваженим пољопривреним стручњацима, а једне године окупио је чак пет декана што је био јединствен случај за једну релативно малу средину. Са пчеларима смо почели Сабор пчелара у Каменову, са Туристичком организацијом Сабор Бачијара у Стамници, Сајам пољопривредне механизације у Петровцу током вашара. Током октобра покренули смо Изложбу крава и јуница а током зимских месеци школе за пољопривредне произвођаче.
Лала није заборавио родни крај и неретко је у Санаду покрај Тисе. Занимљиво је то да уз сусрет са родбином у овом месту годинама у назад употуњавао скупом са пријатељима који су назвали Молитвени доручак по узору на онај у Белој кући. На жалост, иницијатор доктор Срба Петров је преминуо тако да овог пролећа доручак и дружење нису приређени али су остала лепа сећања.
-Нисам заборавио ни Смедерево и моје друштво из Средње пољопривредне школе. Минулог пролећа обележили смо 60 година матуре, али нас је из године у годину неминовно све мање, каже Давидов.
И УНУК НА ФУДБАЛСКОМ ТЕРЕНУ
Дан Лале Давидова почиње када му старија ћерка Александра донесе новине а затим са супругом Светланом попије кафу. Касније изађе у центар Петровца, сретне се са друштвом док поподне усмерава на медицинску рекреацију. Како је као спортиста стекао повреду колена, свакодневно пређе пар километара не би ли избегао операцију. Гледа сваку утакмицу „Слоге“, јер у овом клубу данас игра његов унук Огњен Ристић али не као голман јер му деда то није дозволио. Млађа ћерка Данијела Давидов Кесар је новинар-уредник редакције за здравство београдске „Политике“, што нашег саговорника увек врати у године када је у том листу прочитао конкурс за упис у пољопривредну школу и себи одредио будућност.
-Када ме питају како сам се привикавао на живот из банатске равнице у врлети Хомоља, могу да кажем да се никада нисам привикавао јер је живот – живот. Можда су Војвођани мало спорији а овдашњи народ темпераментнији. Мени лично никада није било тешко јер се до данас држим поменутог темпа којим живе Петровчани. Ако ми дозволите, поручио бих младима да живе здраво, буду упорни, одани стицању знања и доследни радних активности. И изнад свега: да се баве спортом, закључује Радован Лала Давидов.
Влада Винкић