Петровчанин Зоран Томашевић-Томаш је човек који је у последњем тренутку, на изенађење извесног менаџера Јагодића, одустао од авионског лета и наставка обећавајуће фудбалске каријере у Аустралији. Невероватан потез и шансу коју сања сваки играч, Томаш објашњава:
– То је био тренутак. Ја сам заљубљеник у мој Петровац, Петровчане, Млаву и помислио сам „Па, када ћу ја све то поново да видим и осетим?“ Јагодић ми је у неверици рекао да нисам нормалан, али сам тада схватио колико обожавам овај градић. И ето: и данас сам ту. Свој на своме уз моје најдраже.
Фудбалску каријеру почео је у петровачкој „Слоги“ а у то време млада екипа редовно је ишла на кампове у Ниш, Параћин,Младеновац,Сомбор… Изабран за тим пионирске репрезентације Србије игра у Словенији где су фудбалски стручњаци запазили његов таленат и све пажљиво бележили.
-Сећам се да су у омладинској репрезентацији тада играли Куле Аћимовић, Дујковић, Трифке Михајловић, Бора Ђорђевић, Благоје Пауновић… Све велики играчи на које смо ми нешто млађи гледали са поштовањем, слушамо Томашевића који је у ОФК „Београд“ отишао као матурант гимназије.
-Био сам на Млави, на плажи са девојком када је дотрчао мој друг Божа Гавра. Каже „Дошао Милош по тебе!“. Фудбалска легенда Милош Милитиновић Плава чигра како су га звали. Ја просто не верујем. Знао сам да су на сваком од кампова пратили нас младе, потенцијал и таленат, али ово нисам очекивао. Отрчим кући, пресвучем се и одем у хотел „Централ“. Тамо седи Милутиновић са женом а ја да паднем у несвест од узбуђења и неверице. Шта друго да кажем?… Прву утакмицу за ОФК „Београд“ одиграо сам против Марибора 16.септембра 1967.године на Карабурми. Био сам уз раме Сантрачу, Степановићу, Петковићу, Ђорђевићу и победили 2:0. Добијем позитивну оцену а сутрадан у чувеном листу „Спорт“ изађе на насловној страни текст са насловом „Ново име: Томашевић“. Поподне дођем у Петровац а тамо као неко чудо – сви са дивљењем гледају у мене: и школски и фудбалски другари. Била су то нека друга времена, ведра и искрена без зависти и злобе, сећа се Томаш, како су га тада а и данас зову пријатељи.
Потомак Драгутина Томашевића
Зоранов отац Војислав је из Бистрице крај Петровца на Млави, на чему је наш саговорник посебно поносан. Не случајно:
– Мој предак је Бистичанин Драгутин Томашевић, први представник Краљевине Србије на Олимпијским играма 1912. године у Стокхолму. Десетоструки победник маратонске трке Обреновац – Београд. Није дочекао следећу Олимпијаду јер је мобилисан и рањен у борбама на Бубњу код Куле и убрзо преминуо. Сахрањен у родном селу са спортским трофејима. На његовом гробу пише да су га „сахранили његова мајка и његова храброст”. У његову част одржава се „Меморијална трка Драгутин Томашевић“, каже Зоран.
Анегдота која подсећа на Драгутина Томашевића је да се 1909. године тркао са возом и победио. Тада је на релацији Пожаревац – Петровац на Млави ишао воз уског колосека. Такозвани Ћира. Томашевић је када и воз кренуо са пожаревачке станице, претрчао нешто више од 40 километара и на петровачкој железничкој станици дочекао Ћирину композицију.
ЗА ЛОШ ПОТЕЗ – ШАМАР
Како каже, „Маракана“ његовог детињства било је игралиште на такозваном Стрелишту иза петровачке аутобуске станице. Са другарима је најпре шутирао крпењачу док није стигла прва гумена лопта а затим и кожни фудбал.
– Ту сам фудбалски проходао. Са нама је ту био извесни Милан Пинки, нешто старији од нас. Живац, како би рекли, сјајно је играо фудбал и показивао основе и финте али када погрешимо следио је шамар. Дана то изгледа сурово, али ме је он тако и научио да играм фудбал, уз осмех прича Томашевић.
У време стасавања Зорана Томашевића петровачки миље није пружао неку посебну забаву осим фудбала.
-Знало се ко је таленат у овом спорту, па у „Слогу“ једноставно доведу дечаке и тако се почињало. Са неких 8-9 година заиграо сам у пионирима, наставио у подмлатку и са 16 бранио боје првог тима. После само годину дана отишао сам у ОФК „Београд“ у коме сам једно време био у екипи са Шекуларцем и Милутиновићем о којима сам само слушао на радију и читао у новинама. Интересовала се за мене и „Црвена звезда“, годину дана играо у Титограду, али сам био и чини се до данас остао Романтичар (жаргонски назив за играче ОФК „Београда“), објашњава наш саговорник који је играо против свих познатих клубова некадашње Југославије, али и „Болоње“, „Хановера“, „Фејнорда“, „Динама“ из Букурешта…
– У том делу каријере било је првенствених, куп и међународних утакмица. Некако најдража била је са „Динамом“ када смо као аусјадери у сред Загреба победили 3:0 а ја био играч утакмице. Стицај околности који су утицали на моју професионалну каријеру догодио се када је на тренингу голман Петар Борота ненамерно налетео на мене и поломио ми ногу. Наког опоравка наставио сам да играм за Романтичаре али су се неки планови променили и јавила одређена разочарења, казује Томашевић кога фубалски пут води у Црну Гору а потом у родно место.
Зoрaн је рoђeн 30. jaнуaрa 1949. гoдинe у Жaгубици и одрастао у породици Стојанке и Војислава Toмaшeвића.
-Жагубичког детињства се не сећам јер сам тамо провео прве четири године. Отац телефонски монтер био је тамо на служби а потом се вратио у Петровац. Били смо велика породица. Имао сам сестре Вукицу и Драгицу, као и брата Драгишу. На жалост они нису више међу живима а и оца смо изгубили рано, тако да се мајка преудала за извесног чика Божу. Једном приликом дошли су на Карабурму да ме гледају у мечу са „Вележом“ и знате како је: неко те куди неко хвали… Они седе на трибинама а Божа се жустро свађао са онима који су навијали против мене. Када су се вратили мајка је рекла да је тада дошла на утакмицу и никад више. Очух је био добар човек и подржавао као род рођени.
ВРЕМЕ КАДА СЕ ЗАИСТА ИГРАО ФУДБАЛ
По повратку у Петровац Зоран наставља да игра за „Слогу“, завршава Вишу ПТТ школу и оснива породицу.
-Супруга Славица, која на жалост више није међу нама, подарила ми је две ћерке Ивану и Ану али и подржавала често долазећи на стадион да ме бодри. Било је то време када се заиста играо фудбал, поштовала тактика, фер плеј био закон.
Како каже, читав живот је посветио фудбалу а у „Слоги“ је након активног играња које је трајало неких 12 година био и у управи, обављао функцију председника, тренирао играче, судио утакмице, помагао рад малих клубова из околних места. Данас је потпредседник „Слоге“ која је, на жалост, испала из Српске лиге али се нада брзом повратку у овај ранг. У пензији је 18 година, виђа се са друштвом уз кафу, гледа сваку утакмицу „Слоге“, чак и оне на страни. Наглашава да ужива у сваком новом дану и развоправни је друг унуцима Андрији и Михајлу који нису кренули дединим фудбалским стопама. Посебо му је драго да је након професионалне каријере остао пријатељ и сретао се са легендама Слободаном Сантрачем, Илијом Петковићем, Благојем Кривокућом, па и Боротом… Водио је неколицину младих играча из петровачког краја да се окушају у ОФК „Београду“. Ипак, све је остало на доброј намери и покушају.
Данашње генерације не памте прохујала времена али старији знају да је Томаш својевремено био једини прволигашки фудбалер из овог краја.
– Колико знам још увек је тако и јака ми је жеља да ме неко превазиђе. Искрено бих волео да на великом терену у дресу неког великог клуба видим младог земљака. Било би ми пуно срце, закључује Зоран Томашевић Томаш.
Влада Винкић