За Ацу Антића потписник ових редова први пут је чуо 1996. године када је као деветогодишњак сјајним наступом на гимнастичком такмичењу у Суботици тријумфовао у својој узрасној категорији и у просторије Гимнастичког клуба Партизан Костолац поносно донео златну медаљу. Сјај одличја муњевито му даје даје елан да уз тренера Душана Дују Маровића настави са радом и успесима којима се са такође одличним вршњацима на најлепши начин одужио Гимнастичком клубу Спортске организације Партизан Костолац. По окончању такмичарске каријере Антић остаје веран гиманстици као тренер, док на време успеха подсећа на стотине пехара, медаља, плакета и диплома које својим обимом могу постати засебна поставка, рецимо, Музеју гимастике у Костолцу који град на обали Дунава заслужује да једног дана добије. Наравно, захваљујући свим Косточланима који су успесима у дисциплинама ове спортске области оставили али и данас остављају немерљив траг у Србији, простору бивше Југославије, Европе и света.

КАКО ЈЕ ПОЧЕЛО

Аца је стасавао у Петки у многобројној породици Антић проводећи дечачке дане на лети прашњавим а зими снежним сокацима свог села.

-Уз велику породице имао сам још већи комшилук пун несташне деце у чији миље сам се савршено уклапао. До поласка у школу није било дана без јурки, фудбала и сличних игара које су нас окупљале у великом броју и чиниле срећним упркос хронично огуљеним коленима и по некој чворуги на глави, у осмех казује Антић наглашавајући да је уз комшију Ивана био посебно „талентован“ да јаким шутом без грешке погађа оближње прозоре.

Почетак деведесетих година неминовно оставља трагове на све поре живота, што се одсликавало и на безбрижна дружења малишана која постају ређа. Многи очеви одлазе на ратиште. Међу њима и Ацин. Но, у животу и тешки тренуци могу донети нешто лепо и позитивно. У овом случају Ацин отац Малиша упознаје тренера и једног од оснивача Гимнастичког клуба Партизан Костолац Дују Маровића те се у дугим разговорима и бројним темама рађа предлог да, када се све заврши, Аца уђе у свет гимнастике.

-Поласком у основну школу „Моша Пијаде“ у Петки почињем и са тренинзима. На њих ме је у костолачку Халу спортова свакодневно возио деда Љубиша својом старом Тојотом. Тренинзи су трајали по 3 сата и дека је, хтео-не хтео морао да прати моје и вештине осталих чланова Клуба. Дешавало се да због обиља посла које захтева једно сеоско домаћинство уморан  често задрема а мене пред другарима и тренерима „поједе жив срам“ па трчим да га будим. Са друге стране, да будем искрен, ни мени није било лако. Учење и настава са једне, захтевни и напорни тренинзи са друге стране у  много наврата доводили су ме до ивице снаге и идеје да одустанем. Ипак, због тате и тренера који су у мени видели посебан таленат наставио сам рад и освајањем прве медаље схватио да су у праву, прича Аца Антић који у међувремену остварује победу за победом и осваја медаљу за медаљом.

Чини се да значајне тренутке у такмичарском животу нашег саговорника жаргонски речено маркирају ратна дешавања. Непосредно по бомбардовању СР Југославије 1999. године из Ниша у Костолац долази Саша Величковић, данас председник Гимнастичког савеза Србије, професор спортске гимнастике на Факултету спорта и физичке културе у Нишу и доктор ове области. Он уз Душана Маровића ради на усаваршавању гимнастичког тима кога у оквиру Клуба чине Душан Поповића, Жарко Атанасовски, Божидар Маровић, Стефан Илић, Данило Ђорђевић, Петар Величковић и Аца Антић, момци који ће убрзо представљати нашу репрезентацију. Већ наредне године са радом почиње гимнастички Камп олимпијских нада који постоји и дан данас.

– Током 2001. године прву пут представљамо репрезентацију Југославије на међународном такмичењу у Аустрији и екипно освајамо прво, док сам ја у појединачном пласману освојио друго место. Од 2001. до 2009. године био сам редовни члан репрезентације и вешеструки апсолутни државни првак, објашњава Антић који као сениор 2006. одлази у Ниш и са тренером Величковићем наставља такмичења уз колеге Марка Вељковића и Милоша Пауновића.

Медаље и пехари довољни за мини музеј

ПОЗНАНСТВО СА СПОРСТКИМ ИДОЛОМ

У том периоду Аца Антић бележи значајне успехе на бројним домаћим, међународним, европским и светским надметањима. Међу њима издваја Европско првенство у Волосу (Грчка) и Светски куп у Марибору (Словенија) на коме као најмлађи такмичар осваја 4. место у прескоку.

-Занимљиво је да сам на Светском купу био фаворит за златну медаљу, али због  повреде шаке и након лошег првог скока бронзану медаљу је освојио Милош Пауновић. Током учешћа на европским и светским првенствима, балканијадама и универзијадама, од којих и Универзијада у Београду 2009.године, имао сам прилику да се упознам и да  дружим са многим олимпијским првацима међу којима је био и мој спортски идол Алексеј Немов из Русије, вели наш саговорник чија је такмичарска каријера трајала до 2010. године.

Антић на тренингу уз такмичара

У међувремену, Антић је положио испит и добио лиценцу националног судије у гимнастици и постао тренер у Клубу са којим је делио своје успехе.

– Као тренер све до 2016. године волонтирам и те године почињем званичну тренерску каријеру. У Гимнастичком клубу Спортске организације Партизан Костолац радим са свим селекцијама а Клуб наставља успехе на великом броју домаћих и страних такмичења. Поред нашег најстаријег такмичара Петра Вефића који се ове године бори да по први пут у историји гимнастике оде на Олимпијске игре у Паризу, истичу се млади шампиони Душан Милојевић и Виктор Асановића који су окусили златне медаље на Међународним такмичењима, појашњава Антић.

– Гимнастика је захтеван, специфичан и веома тежак спорт али као и сваки други доноси много телу, здрављу и духу свакоме ко се њоме бави. На жалост, и ја као и моје колеге не само из Србије већ и далеко ширег окружења, срећемо се са чињеницом да децу све мање привлаче спортске активности. Уз угла спортског педагога личног сам мишљења да би друштвено окружење морало да озбиљно поради на стратегији не би ли се у правом смислу речи сваком младом човеку на прагу животног пута пружило усмерење и шанса бављења било којом врстом спорта у зависности од интересовања и физичких могућности. Овим ни у ком случају не тврдим да се спорт међу младима замро, далеко било, али би морао да уђе много дубље у сваку пору живота. Није случајан вековни слоган У здравом телу  здрав дух коме бих придодао моје духовито али истинитно виђење поменутог: Боље медаље и шампиони него лајкови и телефони, закључује Аца Антић.

Влада Винкић

Share.

Comments are closed.

Skip to content